Петак, 20.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Илустрација лустрације

Шта уопште значи да је неко „плесао са ђаволом кад се чинило да се та игра исплати”? Србија, по већини процена, има мање од седам милиона становника, укључујући и малолетне. То значи да је проценат становника Србије који су чланови СНС-а већи од десет посто, да иде према петнаестак одсто. Толики проценат људи неко би лишавао грађанских права?

Социолог Слободан Антонић разложно је недавно приметио да у делу српске јавности постоји скоро патолошка опсесија реваншизмом и лустрацијом. Много је илустрација тога, али тешко је наћи савршенију од оне из скорашњег интервјуа позоришног режисера Кокана Младеновића који је изјавио како би било корисно „осудити на губитак грађанских права 700.000 чланова СНС-а, макар као доживотни подсетник да су плесали са ђаволом онда кад им се чинило да се та игра исплати”.

Одакле уопште почети са анализом наведеног исказа? Шта значи одузети неком грађанска права? Изузети их из правног система? Пера Перић из Крагујевца, рецимо, је члан СНС-а, а осим тога је и власник фризерског салона, половног аудија и двоипособног стана. Да ли је Младеновићева идеја да након промене власти свако ко није члан СНС-а има право да Перу Перића пребије и да му конфискује имовину?

И шта уопште значи да је неко „плесао са ђаволом кад се чинило да се та игра исплати”? Србија, по већини процена, има мање од седам милиона становника, укључујући и малолетне. То значи да је проценат становника Србије који су чланови СНС-а већи од десет посто, да иде према петнаестак одсто. Толики проценат људи неко би лишавао грађанских права?

Нема у историји никакве аналогије примењиве на ову ситуацију. Ако се нека политичка странка у историји човечанства може назвати злочиначком, то понајпре може бити немачка НСДАП. Ту партију је потпуно апсурдно упоређивати са СНС-ом, али она може бити пример за најрадикалнију могућу паралелу. У време оснивања, НСДАП није имала ни стотину чланова, у време освајања власти било их је нешто мање од четири милиона, док је у тренутку Хитлерове смрти и његовог коначног пораза, НСДАП имала чак осам и по милиона чланова. Ако узмемо у обзир да је Трећи рајх имао стотинак милиона становника, процентуално је ту било мање чланова него кад је реч о броју чланова СНС-а у данашњој Србији. Ипак, ником, али ником, ни Американцима ни Енглезима ни Русима није пало на памет да у послератној Немачкој члановима НСДАП-а одузима грађанска права.

О присуству бивших чланова НСДАП-а у послератном немачком јавном животу писано је много, али вреди потенцирати барем неколико примера. Кад је о Министарству правде реч, илустрације ради, у првих петнаест година после Другог светског рата више од три четвртине стално запослених били су бивши чланови НСДАП-а. На нивоу анегдоте, у Немачкој постоји шала да је више чланова НСДАП-а било у Аденауеровој него у Хитлеровој влади.

Рекох већ, међутим, да има нечег од хиперболе у самом потезању паралеле са НСДАП-ом. Српска напредна странка је недавно обележила свој тринаести рођендан. Она је, дакле, основана 2008. године, након што су најмрачније странице балканске историје у последњих пола века ипак затворене. Ствари које је на овај или онај начин интелектуално и морално још и могуће фактурисати Српској радикалној странци или Социјалистичкој партији Србије, нема баш смисла стављати на терет Српској напредној странци. Откуд онда та опсесија идејом „плеса са ђаволом”?

Чини се да ту не би било погрешно посегнути за понешто психоаналитичким појашњењем. Цитирани режисер, али не само он, него и многи други твитерашко-галамџијски активисти, међу којима има и других режисера, али и разних друкчијих уметника и јавних фигура, по правилу су у последњих девет година, односно у времену откад је кључна партија у владајућој коалицији Српска напредна странка, из државног буџета директно сами себи исплатили више новца него што је доспело до више од деведесет и девет посто чланове те исте Српске напредне странке. Све је то ишло паралелно с њиховим пљувањем не само власти, него и генералне политичке оријентације Србије. Та комбинација: с једне стране пљување, с друге профитирање, непогрешиво води ка феномену који се зове когнитивна дисонанца.

Није лако живети с когнитивном дисонанцом, то је у науци већ добро познато. Мука је то коју не треба потцењивати. Ако је цитирани режисер и секунду искрен, он заправо жели да лустрира самог себе, а то по правилу иде до оног нивоа самокритичности који призива поштовање. Било би то заправо за поштовање да уметник подсвесну жељу за обрачуном са самим собом не артикулише тако што јавно поручује да би одузео грађанска права свим становницима Новог Сада, Ниша, Крагујевца, Суботице и Крушевца (то је отприлике седам стотина хиљада људи). Самомржња може бити солидна уметничка инспирација, но није баш потицајна у политичком промишљању.

Писац и новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

verica
Bravo za tekst g. Bazdulja! Da je više tako pametnih i hrabrih!
Vasa
U Jugoslaviji nije bilo lustracije tj istrage, sudjenja i kaznjavanja onih koji su po svrsetku II Sv rata, U IME NARODA, bez sudjenja ubili masu ljudi. Jedini pokusaj je napravljen u Sloveniji 1992, kada je optuzen visoki funkcioner OZNE, Mitja Ribicic. Afera je brzo zataskana, sudjenje bi zakacilo mnoge ljude na vlasti. Da ne bi odgovarali za zlocine, republicke UDBE su raspalile nacionalizam i mrznju medju narodima. Njima je to donelo mir a nama rat. Kokan Mladenovic je to prikazao u pozoristu

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.