​Осамнаестовековна уметност или уметност 18. века

СЛОВО О ЈЕЗИКУ

Наша читатељка Грозда Пејчић пише да је у свом вишедеценијском лекторском раду одговор на поједине језичке недоумице налазила у постојећој литератури, али да се недавно суочила са проблемом за чијим решењем још трага. „Радила сам лектуру књиге о Хиландару и приликама на Балкану у Османском царству у осамнаестом веку. Аутор на више места говори овако: ‘Када је у питању осамнаестовековна историја Хиландара…’, ‘Осамнаестовековна ћириличка грађа није била предмет систематске обраде и објављивања…’, ‘Потребно је препознати и проверити понекад митологизујуће ставове деветнаестовековне и двадесетовековне историографије…’ Курзивом обележене речи очито не говоре о трајању дугом осамнаест векова (равнајући се према значењу речи вековни ‘који траје више векова’ у Речнику САНУ) већ о припадању осамнаестом, деветнаестом и двадесетом веку. Проблем сам разрешила тако што сам реченице престилизовала у: ‘историја Хиландара у осамнаестом веку’... и сл. Остаје, међутим, чињеница да се у нашем говору исти облици користе и у једном и у другом значењу, односно да морамо да нагађамо да ли, рецимо, ’двадесетовековна историја хришћанства’ значи да она траје двадесет векова или има одређене специфичности у двадесетом веку.“

Примери из електронског корпуса Математичког факултета у Београду показали су, као што је констатовала и наша читатељка, да постоји не тако мали број новијих потврда овог типа речи са значењем ‘који је карактеристичан за век који је означен бројем у првом делу сложенице’ или ‘који је настао, који се догађа у том веку’ и сл., као, нпр.: „Codex Escurialensis чини леп петнаестовековни пример, а сачуван је и један број из шеснаестог века“, „Радња романа се догађа и у осамнаестовековном Бечу“, „To je схватање које је свој врхунац постигло у време осамнаестовековног и деветнаестовековног рационализма“ итд.

С друге стране, постојећа литература и речници базирани на обимној грађи потврђују једино значење ‘који траје онолико колико каже број који је у првом делу сложене речи’. У Речнику српскога језика Матице српске налазимо примере – двовековна власт ‘власт која траје два века’, петовековно ропство ‘ропство које траје пет векова’, десетогодишњи рат ‘рат који траје десет година’, деветомесечни курс ‘курс који траје девет месеци’, десетоминутна пауза ‘пауза која траје десет минута’. У Речнику САНУ придев двовекован дефинисан је: ‘који траје, постоји два века’ (двовековна немачка влада, двовековно четовање), а у шестотомном Речнику Матице српске пример петовекован: ‘који траје пет векова’ (петовековне муке). Итд. Дефиниције првих делова оваквих сложеница такође исказују ово значење: деветнаесто- ‘први део сложеница које значе неки збир или сложеност од деветнаест предмета, делова или других појмова’: деветнаестовековни…, а тако и: осмо-, девето-, десето- итд.

Чињеница је да се уз значење којим се указује на збир векова почело јављати и значење које се односи само на век који је обележен бројем у првом делу сложенице, али је тачна и констатација наше читатељке да такви примери изазивају недоумице (врло је илустративан њен пример „двадесетовековна историја хришћанства“, а додајмо и пример петовековно ропство, који би се, прихвате ли се оба значења, могао тумачити и као пет векова ропства и као ропство у петом веку). Зато сматрам да за речи типа деветнаестовековни, двадесетовековни итд. треба оставити значење ‘који траје деветнаест, односно двадесет векова’ и сл., а оно што је настало или се догодило или се односи на деветнаести, односно двадесети век треба исказати онако како је то учинила наша читатељка Грозда Пејчић – ‘историја Хиландара у 18. веку’, ‘ћириличка грађа из 18. века’ итд.

Сигурна сам да ће бити оних који ће рећи да се зна да ни Хиландар ни ћириличка грађа не постоје осамнаест векова и да забуне не може бити. Међутим, сматрам да језик мора бити недвосмислен и јасан и онима који мање или мало знају у некој области, као и да је далеко више оних примера који могу бити нејасни.