Субота, 29.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ТЕМА НЕДЕЉЕ: ЗНАЧАЈ УСТАВНОГ РЕФЕРЕНДУМА

Кад наука и политика сарађују – из угла члана радне групе

Циљ је стварање правосудног система по мери грађана, довољно удаљеног од управо политике
(Фото Р. Крстинић)

Није једноставно говорити и писати о односу науке и политике. Помало је и мучно пошто се о односу политике са било чиме изван ње саме много прича, много наслућује, а заправо мало зна. Има ту и мало мистике, доза и претеривања. Ретко се и верује ономе ко је имао прилику да то види, чује и осети. Постоје и предубеђења и стереотипи. Она су каткад и непремостива, па бисте пре некога убедили да седмица траје осам дана него да политика и наука могу да сарађују током једног патриотског задатка. Но, добро, шта да се ради. Каже наш народ лепо, сто људи, сто ћуди. Тако мора и онда нека тако и буде. Живот је, како то сви знамо, такав да увек можете да очекујете неочекивано. У складу с тим, нисам ни слутио да ће се мој живот прилично изменити од те каснојунске вечери када ме је позвао професор др Владан Петров, мој учитељ, мој ментор. Предочио ми је да ћу, уколико то желим, заједно с пријатељем и колегом из Института за упоредно право др Мирославом Ђорђевићем бити предложен да будем члан Радне групе за израду Нацрта акта о промени Устава наше земље. Претпостављам да сам се у том тренутку осећао као сваки спортиста који добија позив да обуче дрес са државним грбом. Одговор се наметао, из мене је покуљало неколико да. Да, јер је то дрес са државним грбом. Да, јер је то патриотски задатак. Да, како бих вратио делић онога што је моја земља, школујући ме, уложила у мене. Да, како би моји преци били поносни на мене. Да, како би моја породица била горда због мене. Да, како би то били и моји пријатељи. Да, како бих урадио нешто корисно за Србију. Да, једино да, то је био једини одговор. Једини могући. Да.

Др Милош Станић

Искрено, о политици нисам тада ни мислио. Нисам је се ни плашио, а свашта сам чуо, што ме није поколебало. Зашто бих се и кога плашио? Веровао сам у себе, у оно што су ми родитељи усадили, веровао сам у своју државу. Веровао сам у тим, знајући да ћемо успети. Но, политика ме је чекала, неминовно. Разуме се, чекала је све нас, чланове радне групе. У почетку постојаху слутње, ишчекивања, шта ће и како бити, верујем, код свих нас. Можда и неповерење. Очекивано, док се не упознамо. Ми међусобно, а и с политиком. Она је била свуда око нас, радили смо у Народној скупштини. Дивно је тамо, достојанствено место, прожето историјом, коју сада и ми на неки начин пишемо. Опет, понос. Лепо, нема шта. Одлутах у мислима у те вреле летње дане, а како бих се вратио на науку и политику. Она около, а нешто је слабо чујемо. Готово је нечујна, као стидљива, срамежљива. Слуша нас. Учествује, али нас пушта да радимо. Понекад и негодује, али под снагом аргумената попушта. Ту је, али не притиска, већ пита и коригује, дајући нам камене међаше у оквиру којих идемо.

Међе су државотворне. Каже баш та политика да су измене Устава по мери грађана циљ, а у складу са стандардима Венецијанске комисије. Дакле, циљ је стварање правосудног система по мери грађана, довољно удаљеног од управо те политике. Циљ је да то буде по највишим стандардима Венецијанске комисије, не због ње, због чланства у Европској унији, већ због грађана. Циљ, највиши могући. Уважавајући нашу, политика и струка су уважавале и ону најузоритију инострану науку, оличену на неки начин у Венецијанској комисији. Стандарде Венецијанске комисије је често откривала управо наука, тражећи она најбоља решења. Никако због Венецијанске комисије. Мишљења и стандарди Венецијанске комисија нису били циљ, већ средство за постизање истинског циља, а то је правосуђе за грађане и ради грађана. Правосуђе са довољним отклоном од политике, те с правним основом, оличеним у Уставу, да буде одговорно за вршење судске гране или функције државне власти. Са Уставом по мери грађана, по најбољим европским стандардима. Правосуђе по мери Србије.

*Научни сарадник у Институту за упоредно право

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.