Снежана Маринковић – прва српска мозаичарка

Снежана Маринковић (1949–2007) била је прва српска мозаичарка. Поред мозаика, бавила се цртежом и акварелом, сликајући митски биљни и животињски свет, земно и морско биље, цвеће, лишће, плодове, птице, лептире, пужеве, шкољке, рибе, инсекте, годишња доба, летње ноћи, „капи тишине”, праскозорја, „звездана раскршћа”, „одблеске појавности”...

Завршила је 1972. године студије Ликовне академије у Београду у класи професора Недељка Гвозденовића. Након тога уписала се на студије мозаика код професора Боже Продановића, које је окончала 1975. године. Током студија и касније посећивала је земље с традицијом мозаика, посебно Грчку и Италију, као и локалитете бивше Југославије и манастире Србије. Пред крај живота двапут је гостовала у Мароку, упознајући се с његовим мозаицима и на самосталној изложби представљајући своја дела Мароканцима своје. Остварила је стотинак мозаика. Излагала их је у бившој Југославији и на самосталним изложбама у Штутгарту, Келну, Франкфурту, Паризу, Торуњу. Радила је у Музеју савремене уметности у Београду као врсни рестауратор-конзерватор.

 Године 2001. прикључила се групи „Аметист” (Борислав Њежић, Снежана Маринковић, Петар Вујошевић, Оливера Гаврић Павић), чији је циљ превасходно био изражавање личне поетике, па је група током свог трајања до 2016. године направила велики и важан корак у правцу новог сагледавања мозаика међу осталим гранама ликовне уметности. Поред бројних изложби широм Србије, чланови „Аметиста” држали су предавања, семинаре, обилазили друге градове Србије и околних земаља Балкана, бавећи се „сазвучјем савременог, античког и рановизантијског мозаика”.

  Снежана Маринковић била је и изврстан цртач и у томе се испољила њена оригиналност као уметнице, као и њена лирска природа. Истовремено с израдом мозаика бавила се цртежом тушем и акварелом, углавном цвећа, морских алги, пејзажа. Као постмодерниста експериментисала је папиром на коме је радила. Тематски је своје радове називала „Златни листови”, „Симболи”, „Простори”, „Структуре”, „Знаци... У тим радовима надовезивала се на српске средњевековне рукописе, не опонашајући их дословно већ придајући лични печат ћириличном писму, бујним. животињским и геометријским мотивима, симболици боја. Њена изложба посвећена том циклусу уз пратећу музику Љубице Марић, објављену поводом стогодишњице њеног рођења, а инспирисана српском средњовековном сакралном музиком, требало је да буде отворена 19. фебруара 2007. у Културном центру Раковица. Изненадна смрт уметнице онемогућила је реализацију тог догађаја до краја.

После тога Снежанини мозаици приказани су 2018. у Кући легата, захваљујући Петру Вујошевићу, члану удружења „Аметист”. Две њене последње изложбе мозаика, цртежа и акварела приредила је историчарка уметности Љубица Јелисавац Катић – прву у Продајној галерији Београд, представивши истовремено своју исцрпну научну студију илустровану мноштвом фотографија, насловљену са Снежана Маринковић, с текстом на српском и енглеском, док је 5. октобра отворила изложбу сличног садржаја у Библиотеци града Београда (трајала је до 15. новембра), поводом четрдесетогодишњице њеног рада.