Пут до славе уз покоји трн

43. КАИРО

Каиро - Једна од традиција међународног филмског фестивала у Каиру јесте додела признања „Арапска звезда сутрашњице”, која слави најталентованије и најузбудљивије глумце и редитеље са Блиског истока и северне Африке чији је допринос у свету филма већ уочен као значајан.

Међу шест одабраних овогодишњих арапских звезда, које иза и испред великог екрана сведоче о разноликости нарастајуће арапске филмске индустрије, нашао се и Мустафа Шехата, млади глумац из Судана. Он је познат и препознат као веома талентован захваљујући маестрално одиграној улози у дугометражној драми „Умрећеш у двадесетој” суданског редитеља Амџада Абу Алале, који је на 76. Венецијанском фестивалу 2019. године освојио награду „Луиђи де Лаурентис” за најбољи дебитантски филм (председник жирија за доделу ове награде био је тада наш редитељ Емир Кустурица). Овај филм са којим је Судан први пут у историји учествовао у кандидатури за награду „Оскар”, са великим успехом био је приказан и на београдском Фесту прошле године, а одмах после и у српским биоскопима. И наша публика је заволела лик Музамела, усамљеног момчића којем је још на рођењу један локални сеоски дервиш прорекао да ће умрети у двадесетој години, што га је обележило и натерало на одрастање уз сталне тугаљиве погледе сељана.

Одигравши Музамела, до тада филмски потпуно неискусни Мустафа Шехата је после венецијанске светске премијере, којој због проблема са добијањем визе није лично присуствовао, постао планетарно препознатљиво лице. У разговору за „Политику” каже да му се живот потпуно променио, да је захваљујући овом филму пропутовао и упознао многе земље и да је захваљујући Алалином филму од натуршчика постао прави глумац.

‒ До улоге у овом филму дошло је више из шале него из озбиљних намера. Мој најбољи друг и ја имали смо обичај да сами за себе снимамо неке смешне клипове које никада никоме нисмо показивали. Онда је једног дана мој друг сазнао за кастинг за Алалин филм и он нас је пријавио. Чекао сам до самог краја кастинга, скупљајући храброст да уђем. Сви пре мене, укључујући и мог друга, задржавали су се унутра по десетак минута. Ја сам се задржао пуних четрдесет, јер ми је после кратког упознавања и разговора са Амџадом Абу Алалом и његовим сниматељем, он дао сценарио и замолио да гласно прочитам неке од дијалога. На крају ми је рекао да понесем сценарио кући, али да никоме за њега не кажем. После неколико дана потврђено ми је да сам добио улогу ‒ рекао је Мустафа.

После тог првог глумачког корака постало му је јасно шта ће бити његова професија, иако је пре тога већ био завршио средњу медицинску школу. Како је све то прихватила његова велика породица, у којој је он уз пет сестара заправо јединац и сасвим разумљиво и љубимац? На ово питање Мустафа одговара да је његова породица била срећна, да га нарочито подржавају сестре, да је отац поносан, а мајка тужна јер је отишао од куће.

Следећи свој глумачки пут Мустафа Шехата се преселио у Египат, у Каиро, јер Судан још нема развијену филмску индустрију. У Каиру у којем је филмска и телевизијска индустрија веома моћна, за Мустафу су се отворила многа врата. Иза њега је стала и једна позната глумачка агенција, а он сам је учећи почео да савладава још многе тајне глумачког заната, надграђујући свој природни таленат. А да ли је тог свог талента за глуму пре Алалиног филма уопште био свестан?

‒ Нисам. Искрено, као дете у Судану ми нисмо имали много прилика да гледамо филмове, ништа заправо и нисам знао о филму. Само сам знао да умем добро да лажем и то још од када сам био сасвим мали. Толико сам уверљиво лагао да су ми веровали и породица и учитељи, а лагао сам и претварао се кад год сам желео нешто да извучем за себе или да побегнем са часа јер нисам научио лекцију. Нисам имао појма да је то моје лагање и претварање заправо глума и да сам у свим тим својим несташлуцима ја заправо био одличан глумац – одговорио је насмејани Мустафа, који сада глуми приступа са пуно озбиљности и са много више стеченог знања.

 За стечену титулу „арапска звезда сутрашњице” ( додељује се, иначе, по избору критичара престижног филмског часописа „Скрин интернешенел”), Мустафа Шехата каже и да је ласкава, али и обавезујућа и да ће се он трудити да је врло брзо оправда. На моју констатацију да је постао звезда и пре ове званичне титуле, Мустафа је рекао:

‒ И јесам и нисам, јер је у Судану око тога велика подела. Један део људи се поноси и радује, а други део ми упућује ружне коментаре и критике, јер се у филму „Умрећеш у двадесетој” љубим са девојком. То је први филмски пољубац икада снимљен у суданском филму, а велики део суданског друштва још такве сцене не одобрава.

 Током дугог и веома пријатног разговора овај талентовани младић још открива да сада од свега што заради део шаље породици у Судан да би им помогао у преживљавању у тешкој економској ситуацији, али и то да ће ускоро заиграти и у једном француском филму. Реч је о дебитантском филму под радним насловом „Шверцер” („Passeuse”) сценаристе и редитеља Стефана Маркетија који је сада у фази предпродукције. Реч је о причи о жени која зарађује за живот као шверцер цигарета између Француске и Италије, а коју млади Суданац (Мустафа Шехата) убеђује да помогне групи миграната да пређу границу. Мустафа ће бити глумац и у следећем филму Амџада Абу Алале, који је такође већ у припреми...

„Златна пирамида” мексичком филму „Рупа у огради”

Каиро - Највеће признање 43. Каиро филм фестивала, награда „Златна пирамида”, према одлуци жирија којим је председавао Емир Кустурица, уручена је мексичком сценаристи, редитељу и продуценту Хоакину дел Пасу за филм „Рупа у огради”, који је рађен у мексичко-пољској копродукцији, што не чуди јер је овај аутор завршио филмску академију у Лођу.

Награда „Сребрна пирамида” за најбољу режију додељена је Лаури Самани за италијанско-француско-словеначки филм „Мало тело”, који је био приказан и на Фестивалу ауторског филма у Београду, а чији је један од продуцената и Данијел Хочевар.

 „Бронзану пирамиду” за најбољи дебитантски филм освојио је јужнокорејски аутор Хонг Сеонг Еун за „Усамљенике”, док је награда за најбољи сценарио која носи име египатског књижевника и нобеловца Нагиба Махфуза додељена словачком аутору филма „107 мајки” Петеру Керекешу, који је заједно са Иваном Остроховским написао ову снажну филмску причу коју је упознала и публика Фестивала ауторског филма у Београду...