Под врхом Цера мајор је исукао сабљу и викнуо: Јунаци, за мном!

На измаку прве ратне године, децембра 1914, објављен је у листу „Пијемонт” некролог палом мајору Велимиру Чекеревцу: „Први је са својим батаљоном изашао на највиши врх Цера. Лично својом руком бацио је пет бомби на непријатеља. За Цер и његово јунаштво војвода Степа Степановић му је честитао пред целом војском и предложио га за потпуковника и Карађорђеву звезду с мачевима.”

У ово време о јунаштву Велимира Чекеревца (1879‒1914) сведочи књига „Знаменити Моравичани” Емилијана Протића. У њој дознајемо о ратним путевима храброг официра, рођеног у ивањичком селу Шаренику, који је са одличним успехом завршио Војну академију у Београду као питомац 31. класе.

Велимир је у првој години 20. века постао потпоручник и прву војну дужност добио у Четвртом пешадијском пуку „Стеван Немања” у Ужицу. Након пет година је пешадијски поручник, а 1912. капетан.

„Кад је Србија 1912. кренула у  борбу за ослобођење од Турака, овај Моравичанин се ставио земљи на располагање. На челу је  чете у 17. пешадијском пуку у свим борбама око Куманова, Бакарног гумна па до Битоља. Први са својом четом кроз кишу граната и пушчаних зрна улази у Битољ. Застава његовог пука  се залепршала у овом граду. Одликован је Златном медаљом за храброст и унапређен у чин мајора.”

Одатле је упућен у Скадар да помогне Црногорцима. „Најтеже је било марта 1913. када је у Медовском заливу крстарица напала грчки брод ’Варвењотис’ у часу када је почело искрцавање српских војника, артиљерије и хране. Једна граната погодила је средиште брода који се запалио. На срећу, артиљерија је била већ искрцана. Мајор Чекеравац без  укопавања топова почео је да гађа крстарицу, тако да је била приморана да напусти поприште. Али жртава је било превише: само из Дринске дивизије из 17. пука утопило се више од 300 војника. Tрагедија би била већа да није било Чекеревца.”

Поводом тог догађаја, Влада Станимировић је спевао ове стихове: „До рамена воду гази, тамо-амо свуда лети, рањенике с брода пита могу’л ране преболети. У Медови то се збило, о Васкрсу нашем свецу. Ово дело посвећујем мом мајору Чекеревцу.”

Наредне године је Велики рат, а мајор усред знамените Церске битке, када је српска војска извојевала прву победу. Војвода Степа Степановић, командант Друге армије, сматрао је да од заузећа врха Цера зависи целокупна операција.

„Задатак да освоји врх Цера дат је мајору Чекеревцу. Великим делом судбина битке била је у његовим рукама, у његовом командовању и храбрости. Под мајоровом командом су два батаљона из другог и четвртог пешадијског пука, четири митраљеза и један топ. Горе на врху чекала га је девета аустријска дивизија.”

„Свањава четврти дан битке. Уочи ње, час по поноћи, Чекеревац стаје пред своје јединице и саопштава: – До зоре морамо решити битку. Наступаћемо у четним колонама до Бркинца, па до Косаниног града. Збацићемо у јуришу непријатеља с церског врха. Без обзира на жртве. Издајте наређење за покрет.

Српски војници су близу непријатељских ровова. Збуњен је непријатељ, ко то у августовско праскозорје креће на њих? Бесомучно су гађали брзом паљбом. Онда се огласио српски командант: – Митраљези и топ, брза паљба!

На Косанином брду смрт почиње да убира богату жетву, уз звуке трубе и јеку добошара. После 25 минута стиже наредба: – Прекините паљбу!

Онда је мајор Чекеревац исукао сабљу и викнуо: – Јунаци, јуриш! За мном!

Војници су у трку ускакали у непријатељске ровове. Повлачи се непријатељ у нереду. Косанин град је у српским рукама. Али не задуго. Мајор је брзо оценио ситуацију и наредио повлачење на полазне положаје. Тражи појачање, стижу још два батаљона. Планина гори у ватри. Кад се разданило, мајор поново креће у јуриш. После пола часа Косанин град је освојен.”

Велика битка разбуктала се и на Мачковом камену, Велимир је и на том бојишту. Бори се уз раме са принцом Ђорђем Карађорђевићем. У једном од јуриша Чекеревац је рањен у ногу и руку. Војници га превијају исцепаном кошуљом, моле да га пренесу на превијалиште. Одговорио им је: „Шта, зар да вас живе похватају? Хоћу јуначки да погинем с вама заједно.”

Следећег дана борба је настављена. Батаљон са својим командантом одбија све нападе непријатеља. Око осам сати један непријатељски метак погодио је команданта у главу. Војници су му одмах притрчали. На његовом лицу лебдео је последњи осмех. У ропцу је болно изговорио: „Носите ме кући!”

У Службеном војном листу 14. септембра написана је само једна службена реченица: „Пешадијски мајор Велимир Чекеравац погинуо је.”