Среда, 25.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: проф. др ДРАГАН ЂУРИЧИН, редовни члан Светске академије уметности и науке

Екологија нема идеологију

Литијум би могао да буде значаjан извор раста, али под условом испуњења највећих еколошких стандарда у експлоатацији и производњи, као и уз обавезу валоризовања у домаћој индустрији. Потребан је одржив баланс између економског раста и екологије
(Фото лична архива)

Пре више од педесет година „Римски клуб” је био једна од првих организација којe су скренуле пажњу на неодрживост преовлађујућег развојног модела и границе раста глобалне економије и друштва. Компјутерски модел, за који се касније показало да се базирао на конзервативним претпоставкама развоја, на то је недвосмислено упозорио. Модел су развили познати научници који су добили подршку најугледнијих политичара. Идејна потка модела било је третирање планете Земље као „система динамика”, то јест система састављеног од три подсистема, физичког подсистема, биосфере и социоекономског подсистема. Пошто су подсистеми у интеракцији, емисија гасова стаклене баште изазвана индустријализацијом довела је до загревања као егзистенцијалне претње за цео систем. На врху леденог брега (који се отопљава) налази се енергетски сектор. Поред тога, велики емитери су индустрија, пољопривреда и транспорт. Дакле, ради се о начину живота – каже у разговору за „Политику” проф. др Драган Ђуричин, редовни члан Светске академије уметности и науке.

Хоћете да кажете да је заштита животне средине у свету потпуно занемарена, док мала група људи стиче енормно богатство?

Индустријализација је показала да су закони природе испод радара економских правила. Третман „слободних добара” (земља, вода, ваздух и сл.), игнорисање негативних екстерних ефеката и пореска политика о томе недвосмислено говоре. Када на линеарни модел раста накалемите тржишни фундаментализам, који почива на правилима као што су дерегулација, либерализација, приватизација и глобализација, структурне неравнотеже се не могу избећи. У физичком систему и биосфери се манифестују као глобално загревање, а у социоекономском систему то су финансијализација (читај деиндустријализација) и концентрација богатства.

Да ли је пандемија оголила тржишни фундаментализам или у игнорисању природе видите одговорност политичких елита?

Економисти се слажу да је неолиберална доктрина довела економију у стање неодрживости. Последњих година светска економија се налази у стагфлацији, а друштво у дубокој регресији. Пандемија је само продубила претходне пукотине система. Посебан проблем је што у борби с кризом неодрживости система, политичке и пословне елите перманентно крше сопствена правила. Доминација неконвенционалних економских политика у последње време на то јасно указује. На тај начин један скуп правила која се базирају на тржишном фундаментализму важи када је привреда у полету, а неокензијанско дефицитно финансирање када је привреда у кризи. У последње четири деценије неолиберализам опседнут инфлаторним таргетирањем потпуно је игнорисао структурне политике, хоризонталне за гране разменљивих производа и услуга и вертикалне које служе за остварење друштвених циљева развоја.

Дакле, овде је реч о непомирљивом сукобу капитала и екологије?

Тржишни фундаментализам је главна егзистенцијална претња социоекономском систему. На пример, у овом тренутку САД, као шампион неолиберализма, имају суверени дуг од 28 хиљада милијарди долара и фискални дефицит од седам хиљада милијарди долара. Тренутни прелазак на обновљиве изворе енергије је неизводљив. У ситуацији када не постоје довољни капацитети необновљивих извора, заустављање инвестиција у истраживања и експлоатацију необновљивих извора енергије утицаће на инфлацију, поремећаје на финансијским тржиштима због репрајсинга сировина и општу нестабилност. Такође, постојећа економска правила саплићу улагања у екологију пошто је исплативост улагања у обновљиве изворе испод конвенционалног правила да инвестиције у енергетику удвостручавају вредност за 17-18 година. Претходно указује да када делови „система динамика” нису добро повезани, систем је неодржив. Овакав систем се одржава геополитичким средствима.

Да ли власницима мегакорпорација постаје јасно да је стање које су произвели не само хаотично, себично већ и неодрживо, како морално тако и економски. Иако ово последње звучи апсурдно?

Данас је и лаицима јасно да економско благостање није први извод егоизма и да економски агенти нису увек рационални и конзистентни, нарочито када своје одлуке као купци, произвођачи, инвеститори или финансијери доносе у несавршеним тржишним структурама. Јавна добра морају се помоћу „цена у сенци” валоризовати за разлику од приватних добара. На нивоу друштва мора да се успостави нова равнотежа између сврхе и профита. Нобеловац Ј. Тинберген је одавно указао да „невидљива рука” тржишта не може да исправи структурне неравнотеже. Поред тога, у економији однос принос–ризик није симетричан, пошто су бихејвиорални економисти и неурофизиолози утврдили да је страх од губитка много већи од радости због добитка.

Могу ли политичке елите укротити интересе крупног капитала и помирити привредни раст, животни стандард и екологију?

У економској кризи главна жртва је раст, одржив и инклузиван, према људима (пуна запосленост) и природи. Раст је услов изласка из кризе. За претходно су потребна нова правила. За разлику од природних закона, економска правила се доносе у парламенту. Ново ограничење је да економска правила морају да поштују законе природе. То је једна од главних одговорности политичке класе која катализаторски делује на економска правила.

Дакле, екологија нема афилијацију у идеологији, слично као и велика наука и медицина. Последично, нема поларизације на оне који су за и оне који су против. Сви морају да буду за екологију. Решавање наслеђених еколошких проблема захтева јасну визију и престројавање у ходу у складу са еколошким циљевима, али уз услов да се не угрожава економски раст.

Да ли нам природа сигнализира да се коначно уразумимо?

Нова парадигма у економији која уводи циркуларни модел раста и хетеродоксну платформу за вођење економских политика је настала ван облака неолибералних контроверзи. Већина најпознатијих економиста света као и битне организације дали су допринос обликовању нове платформе. Научници из релевантних природних дисциплина се слажу да је климатска криза изазвана новим начином живота антропогена егзистенцијална претња за природу. У односу на преиндустријско доба планета Земља данас има просечну температуру најмање већу за 1,2 степена Целзијуса. Уколико би се кренуло са активностима којима се смањује емисија гасова стаклене баште уз реструктурирање производње, на почетку следеће деценије температура би порасла до 1,5 степени, што је праг изнад којег се не би смело ићи. Економисти се слажу да се постојећи модел раста мора постепено замењивати, али да се трансформација заснована на новој платформи за вођење економских политика мора интензивирати. Реалности блиска претпоставка је да се декарбонизација може завршити до 2050. године.

Ко ће крпити озонске рупе на небу и црне зоне на земљи? Државе, банке, корпорације или сви заједно?

Последњи самит о климатским променама ЦОП-26 у Глазгову је као приоритете дефинисао смањење емисије штетних гасова и сакупљање, складиштење и коришћење угљеника у новој индустрији. За спровођење та два циља 20 земаља које учествују са 80 одсто у емисији гасова стаклене баште имају највећу одговорност. Те земље морају у следећој деценији да смање емисију гасова од 40 до 55 одсто. Ради се о промени свести која ће утицати на структурне промене у економији. У овај процес морају да се укључе и мање развијене земље. Финансирање је пивот промена. У платформи за вођење економских политика, клатно се помера са тржишног фундаментализма на нову улогу државе у економији, од макроекономских политика према индустријским политикама, од инфлаторног таргетирања према аутоматским стабилизаторима у фискалној и монетарној сфери. Посебно су важни еколошки аутоматски стабилизатори. Иначе, аутоматски стабилизатори функционишу по принципу „штапа и шаргарепе”. На пример, карбонска такса је „штап”, а зелени кредити и зелене обвезнице представљају „шаргарепу”. Иновативно решење представљају и зелена квантитативна олакшања, односно штампање новца у сврху смањења емисије штетних гасова и подршке трансформацији економије у складу са зеленим стандардима. Вероватно ће ово решење имати највећи значај. Процене досежу и до фантастичних 80 хиљада милијарди долара за одговарајуће инвестиције. У овом тренутку шест највећих банака у САД су из реалних извора одвојиле 4,6 хиљада милијарди долара у наредној декади за зелену трансформацију. ЦОП-26 је предвидео помоћ земљама у развоју за ове сврхе од 100 милијарди долара. Европска централна банка је такође активна.

Интересантно је да је индустрија у Србији готово замрла и тек последњих година почиње да се опоравља. Али и поред тога, екологија се поставља не само као прворазредна друштвена већ и политичка тема.

Економија Србије је скоро три деценије била изложена деиндустријализацији. Пад индустријске производње и раст инфлације су битно утицали на троструке макродефиците. Тек после фискалне консолидације која је завршена 2017/18. године, отпочело је затварање аутпут гепа, што је лековито деловало на анулирање фискалног дефицита и поправљање перформанси на текућем рачуну и капиталном билансу. Последично, дошло је до пада цене дуга и интензивирања страних директних улагања. У недостатку акумулације у приватном сектору и без фискалног простора инфраструктура је финансирана из кредита, док је нова индустријализација била заснована на страним директним улагањима. Изузетак од претходног је ИКТ сектор, чији је развој последица државне стратегије. Страна директна улагања углавном су била повезана са радом, енергијом и ресурсима интензивне гране, неретко са еколошким проблемима. То је било неминовно јер се само на овај начин Србија могла исправити.

Да ли се Србија налази пред новим усудом: имамо литијум, а многе друштвене и политичке групе су против његове експлоатације. То значи да имамо богатство, а не знамо шта ћемо с њим. Како се извући из тог зачараног круга?

Само да би се компензовали трошкови изазвани пандемијом у 2020. години, Србији је потребна стопа раста од 2,4 одсто година на годину у наредних пет година. При томе се мора водити рачуна о еколошким стандардима у постојећој и новој производњи, што смањује атрактивност улагања. Литијум би могао да буде значајан извор раста, али под условом испуњења највећих еколошких стандарда у експлоатацији и производњи, као и уз обавезу валоризовања у домаћој индустрији. Потребан је одржив баланс између економског раста и екологије, уз поштовање претходно преузетих обавеза. У кратком року одустајање од експлоатације метала и минерала које користе постојеће, али и нове индустријске гране, које управо доприносе декарбонизацији, као и од инвестирања и производње енергије из необновљивих извора јесте неизводљива стратегија чак и у државама с већом еколошком културом. На пример, САД нису гласале на последњем самиту о климатским променама за тренутни прекид производње струје на бази угља иако је Ј. Кери глобални лидер нове еколошке дипломатије.

За сваку земљу у питању су тешка али достижна решења. То је не само стручно већ и политичко питање. На пример, Србија добија 65 одсто електричне енергије из угља. Једна могућност је да постојећа јавна предузећа у мрежним технологијама треба да предњаче у постепеној трансформацији на зелену агенду. На пример, „Арамко” има највећи капацитет на свету за производњу електричне енергије из водоника иако је овај концерн један од највећих произвођача нафте и гаса у свету. Коначно, решења индустрије 4.0 треба да обезбеде одржив баланс између нове индустријализације, зелене економије и дигитализације, што је посебан задатак за индустријске политике. Патриотизам је дати одрживе и изводљиве предлоге.

 

Коментари13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Beograđanka
SIC? Pre 2 decenije akademski pivoti i perjanice neoliberalne ekonomike javno i za račun tadašnje elite promovisali su privatizaciju svega državnog i transformaciju "plavih kragni" (industrije) u "bele kragne" (usluga). Pre par godina interesovanje se preusmerava opet na "in" temu - reindustrijalizaciju (ali na krilima neoklasičnog ekonomskog učenja, bez zrna pristupa heterodoks ekonomike). Nejasna je kritika "nevidljive ruke" tržišta uz relativizaciju "duge ruke" finansijskog kapitala.
Екилогија је бизнис
"Литијум би могао да буде значајан извор раста, али под условом испуњења највећих еколошких стандарда у експлоатацији и производњи, као и уз обавезу валоризовања у домаћој индустрији." Ово је апологетски став, par excellence. Привредни раст, како га данас тумаче "од народа изабрани" државни функционери, подразумева и кредите и приватне инвестиције, итд. А испумпавање прихода остварених у Србији не одузима се од привредног раста. Србија, је, у ствари, проточни бојлер са 90% бесплатним грејачем.
Боро
"...Литијум би могао да буде значаjан извор раста,..." kakav rast sa rudnom rentom od 1,5% i to od DOBITI i to od godine kada zakupljivač PRIJAVI dobit?!
Милан
Екологија не може имати идеологију док је не створе критички интелектуалци. Данас нема великих протестних интелетуалаца као некада, у прошлости (J. P. Сартр, H. Маркузе и др.) да стварају, не само научне идеје него и идеологије које покрећу масе. Без критичких интелектуалаца нема идеологија, али ни промена. Стога ће се о глобалне и локалне еколошке проблеме саплитати политичке вође, владе и институције, који не прихвате тезу да је екологија par excellence политичко питање.
Милан
Еколошка и социјално економска криза су повезане и међусобно условљене. Потребна је нова, еколошка перспектива у економији, као и ново сагледавање социјалног у еколошком и еколошког у социјалном. Глобална еколошка криза је производ профитерског индустријализма чији циљ није задовољавање аутентичних људских потреба, већ стицање профита или државне акумулације. Проблем није само практични него и теоријски. Криза односа теорије и праксе је централни проблем нашег времена.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.