Преграђена соба

Када чујете да неко спомене параван, на шта прво помислите: на Далеки исток, лекарску ординацију, собу у француском хотелу или на дељиви стан из епохе „благостања” реалног социјализма?

Параван, као покретни зид у соби заиста има широку примену: да прегради простор тако да у њему будете и не будете, довољно одвојени да вас не виде, али довољно присутни да знате о чему је реч. Параван има дугу историју. На Далеком истоку користио се стотинама година уназад, а и данас живи у најлепшој традицији уметничког израза, са осликаним призорима из живота и природе, уз коришћење најразноврснијих материјала – од скупоценог абоноса и свиле до бамбуса и пергамента. На Западу, као да тек сада откривају како параван може бити и нешто више од баналне варијанте коју чини рам од јефтиног дрвета са испуном од лаког платна.

Параван у стану служи да се иза њега сакрију људи или ствари. Када је о стварима реч, иза паравана може бити мања кухиња одвојена од трпезарије или дневне собе, радни сто одвојен од постеље, складиште играчака одвојено од остатка дечје собе која вапи за каквом таквом уредношћу. Што се људи тиче, они уз помоћ паравана могу да заштите себе од других или друге од себе – завис- но од угла посматрања. За оне који су стално „осуђени” на друштво – и онда када им до друштва није – било да је то друштво у виду деце, брачног партнера, или старијих у кући, параван значи ако не више, оно бар илузију да су сами са собом над неким својим омиљеним задатком као што је читање, писање, колекције или само – предах.

Да би у томе успели, неопходна је толеранција осталих у соби и респректовање нечије жеље за својеврсном, ограниченом слободом. Ако у спаваћој соби један жели да ради док други жели да спава, параван ће помоћи да се стиша присуство и пригуши усмерена светлост лампе онога ко ради. И тако даље, примера има онолико колико има породичних ситуација.

Ипак, за тражење, а нарочито за налажење свог интимног кутка иза паравана у соби, човек треба да поседује, или наивност детета или душу песника. Позната је дечја страст за „прављењем кућице” у соби и песничка склоност за кутовима у којима се сања и на јави. Дете се радо враћа у кућицу коју је само направило испод стола или између фотеља, коју је оградило и наткрилило, и то увек када се засити испитивања великог спољног света и озбиљности у њему. Баш као што песник Милош у књизи „Посвећивање у љубав”, главног јунака, који иначе бурно живи у раскошном дворцу, повремено ставија у мрачан кутак између камина и храстове шкриње, на место где овај једино може да сањари о својој неверној драгој и да чека, срећан што је сам и несрећан.

Паравани су данас омиљена тема дизајнера, при чему се предност даје ликовном и декоративном над употребним. Занимљива су решења са сегментима од којих је сваки другачији, што соби даје оригинални, постмодерни изглед.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs