Ни шест операција није препрека за осмех

Често се догађа да запаљенске болести црева не буде препознате на време, па се на дијагнозу чека по неколико година. Из тог разлога долази до тешких форми болести које захтевају дуготрајно и скупо лечење како би се избегла хирургија, када је потребно одстрањивање болесног дела црева.

То је био и случај са мном. Кронова болест ми је дијагностикована након шест година тегоба. До сада сам преживела шест операције, као и апарате који су дисали уместо мене. И даље не одустајем. Некада сам радила у вртићу с децом, данас сам у инвалидској пензији.

Проблем са желуцем, болови у стомаку, дијареје били су толико чести и својеврсни аларм да нешто није у реду. И то није трајало недељу дана или две, већ месецима, ништа није помагало. Тада сам радила у вртићу и замислите ситуацију у којој остављам од 20 до 30 малишана и трчим у тоалет, и тако од 10 до 20 пута дневно. Некада одем и не могу да изађем. У таквим ситуацијама посао је јако тешко ускладити, а да се ништа не ремети, ни безбедност деце, ни разумевање колега. Након шест година лутања, 10 килограма мање, мноштва анализа и прегледа, добила сам дијагнозу Кронове болести. Данас ми је живот доста испланиран, jедноставно, све морам да имам, али трудим се да врло широко гледам на ствари, дигнем главу и идем даље. Проблеми су кренули 2005. године, а током 2006. године појачани проливи и болови били су права тегоба. Тачна дијагноза постављена ми је током 2011. године, а она је гласила – Кронова болест.

Уз то, имала сам и друге здравствене проблеме. Са 17 година оперисала сам ендометриозу материце, а операцију дојке имала сам током 2010. године, на Институту за онкологију и радиологију. Од средње школе боравим у болницама јер немам једну болест, већ их, нажалост, имам више, а сматрам да су неке последица мог неадекватног акумулирања стреса, јер сам одувек била спортисткиња и сви у породици су ми здрави. Имала сам баку која је имала 96 година, док ми је прабака живела до сто друге. Била сам гимнастичарка и бавила сам се плесом. Одувек сам живела здраво и хранила се здраво.

Када је постављена дијагноза Кронове болести, одмах су ми обуставили терапију за ендометриозу и тада је материца била препуштена сама себи. Имала сам јаке болове, али стомачне тегобе биле су приоритетне, те је др Дино Тарабар стабилизовао Кронову болест. Међутим, терапија је утицала на моје зглобове, тако да сам, већ током 2013. године, имала операцију колена, услед спондилоартритиса. Данас имам свог реуматолога, али истина је да не обраћам превише пажњу на своја зглобове. Имам отоке који лако настану услед промена времена и активације болести, али који се на исти начин и повуку. Климатске промене и стрес фактори су који данас највише утичу на мене.

Трудноћа ми је била дивна. Могла сам да једем оно што никад нисам. Чињеница је да се током трудноће добије на тежини, али ја никад нисам прелазила више килограма него што је очекивано, тако да је било баш лепо. Међутим, годину дана након порођаја уследило је ново погоршање болести. Сваке друге недеље завршавала сам у Ургентном центру јер сам стално одлазила у тоалет, имала крваве столице и болове. Примали су ме у доста лошем стању, дехидрирану и у боловима, а терапија, коју сам још пре трудноће почела да пијем није више деловала.

У том моменту морала сам да пређем код другог гастроентеролога јер сам више била у Ургентном него код куће. Донета је одлука да узимам метротекстат и пронизон, као тада једине терапије, које сам ја могла да примам, изузев биолошке. Била сам у веома лошем стању, на које нису указивали ни МР, ни колоноскопија, а ни лабораторијске анализе. У току 2018. године била ми је заказана операција током које ми је одстрањен део танког и дебелог црева. Након четири дана јако сам искрварила, добила сепсу и тада су ми поново отворили стомак, пунктирали плућа, борили се за мој живот, али ја сам већ тада била јако лоше. Након те друге операције нисам се пробудила.

Тог истог дана ми је стављена илеостома и прикључена сам на апарате за дисање, који су ме, дословно, држали у животу. Мале шансе су ми давали да преживим. Тело ми је било измучено и није могло да функционише без апарата. Две недеље је трајала моја борба. Након буђења одмах сам се питала да ли је ово било привиђење или сан. Мене је пробудио грозд који ми је дао један старији човек, чије су очи биле као у Деда Мраза – смешиле су се. Уследио је дуг опоравак, поновне сепсе, примање крви, навикавање на течну храну.

Стому сам имала годину дана и она ми је доста помогла да станем на ноге и ојачам. Породица ми је била огромна подршка, тако да је и опоравак био бржи. Саветовано ми је да оставим стому јер су мислили да нећу преживети нову операцију. Једино је професор Ћук прихватио да ме оперише, чак и након годину дана. Он је урадио велику операцију – скинуо ми стому, извадио ми материцу и очистио све што је требало. И ја сам поново била добро. Сада живим један нов, потпуно прилагођен живот, с ограниченим физичким могућностима и здравственим стањем које захтева доста стрпљења и разумевања. Али ипак сам океј. Захвална сам Удружењу УКУКС и председнику Љиљану Ђаковићу на подршци.