У време дадаизма и Жарија, Иби је био омиљен карактер

Сомбор – Андраш Урбан каже да је „Краљ Иби” у први мах, када су почели разговори са управом Народног позоришта у Сомбору,  био резервно решење. Али, краљеви, по правилу, не воле да остану у позадини, и редитељ прича да више није могао да побегне од те своје првобитне идеје која га није напуштала. Драмски текст Алфреда Жарија „Краљ Иби” још од тренутка када је 1896. године први пут изведен постао је предводник антитеатра. Шта је у овом делу тако снажно  привукло редитеља Андраша Урбана да га режира у Народном позоришту у Сомбору на чијој Великој сцени ће премијерно бити изведено вечерас од 20 часова?

– „Краљ Иби” је застава целог дадаистичког покрета који се завршава футуризмом, али је од оних позоришних комада који су написани са циљем да руши све врсте клишеа, грађанског и малограђанског позоришта, па такође и друштва. Ми имамо јако занимљив лик Краља Ибија који сви користе као отелотворење самог тиранина, а заборављамо да је то лик који је отелотворио и оне моменте због чега је симпатичан. У време дадаизма и Жарија, Иби је био омиљен карактер, лик који не поштује ниједну друштвену или законску норму, који размишља ван свих оквира, руши сав устаљени морал у друштву од традиције до савремених снобовских манира. Ипак је то лик који поред критичности, артикулише у позитивном смислу неки анархистички приступ који руши норме. Занимљиво је и то да се бави самим позориштем и уметношћу. Мени је било привлачно замислити процес у који можемо укључити и те основне моменте уметности 20. века, попут покрета дадаизма, надреализма, можемо постављати себи нека уметничка питања, упркос томе што  „Краљ Иби” нама свима на прву асоцијацију значи нешто друго, значи друштвену ангажованост, бављење савременим друштвом. И врло је велики напор уложен да то не буде представа  о томе. О владару.  Остали смо у позоришној стварности без укључивања у дневнополитички ниво.

Андраш Урбан (Фото: Никола Тумбас)

Представа „Краљ Иби” има посебан статус у нашој јавности због култне интерпретације Зорана Радмиловића у Атељеу 212. Да ли постоји та врста притиска када  се ради представа која је имала такву популарност?

– Знам за легендарна извођења, али тај и неке друге клишее покушавали смо да заобиђемо или да се не бавимо тиме. „Краљ Иби” је увек нека врста полулуткарског театра и изводи се у неком отуђеном контексту, као врста гротеске. Ово је представа баш живе енергије, животна, од крви и меса. Зато нисам оптерећен претходним извођењима, мада  сам гледао „Краља Ибија” али у режији Хариса Пашовића 1992. у Суботици у Народном позоришту, што је била врло успешна представа. Наша иде другим путем, испитивањем самог драмског театра бавећи се проблемом глумца, публике, надаље и оним  чиме се и иначе бавим у другачијем контексту а то је истраживање феномена духовности уопште, почевши од лоше духовности до правог хумора. „Краљ Иби“ јесте и критика једне врсте културе, једне мејнстрим културе која заузима наш живот, та култура је дубоко исполитизована, поједена од стране турбо фолка. Представа се бави народом и културом која се представља као званична официјелна култура, за коју ми стално заборављамо шта је то, а то није она стандардна уметност која једва или уопште не постоји, за неке су култура и „Фарма” и „Задруга”. Највећи број грађана то прати и исти ти људи гласају на изборима.

Од представа у „Костолањи Деже” позоришту као што су „Школа за позоришног гледаоца”, преко „Поетике гледања” до „Витезова лаке мале” или „Мефиста” режираног  у Будимпешти, чини се да Урбана и овога пута живо занима питање шта позориште данас може да нам каже и да учини.

– То су егзактна питања, али на њих нема егзактних одговора. Мене сада занима однос извођача, глумца и публике, то је срж позоришта по себи и стварно ме занима да то испитујем на разне начине. Углавном се то дешавало и  кроз неки комичан однос, али могу рећи да се „Краљ Иби” разликује. Без обзира на то што се бави тим питањем, чини то различито од наведених представа, „Краљ Иби” јесте представа која на свој начин осим грађанског и малограђанског позоришта излаже руглу и модерну и ангажовану уметност и ангажовани театар. Поставља питања и о њима и на одређени начин критички се односи према томе, и последња реченица самог комада „да нема Пољске не би било ни Пољака”, можда на најбољи начин говори на који начин се представа бави и уметношћу и друштвом.

Драматург представе је Ведрана Божиновић, а у представи играју Немања Бакић, Даница Грубачки, Биљана Кескеновић, Никола Кнежевић, Срђан Алексић и музичар Страхиња Рашић. Музику је написала Ирена Поповић Драговић, сценографију је осмислио Андраш Урбан, а костиме Биљана Гргур. Прва реприза је сутра.