Пут ка филозофском мишљењу

Филозофија као култура дијалога, култура расправе, култура размишљања истрајава већ више од две хиљаде година. Сумње и неизвесности нас наводе да промишљамо о својим поступцима, о својим замислима и покушавамо да пронађемо нешто што их повезује, нешто што лежи у њиховој основи. То је разлог зашто филозофија, посебно у западним развијеним земљама постаје све популарнија.

Србија је земља са завидном филозофском традицијом. Наше филозофско друштво постоји већ више од 120 година и убедљиво је најстарије у региону. У последње време наше просветне власти немају довољно слуха за филозофију и полако је истискују из школа. Зато је књига „Шта филозофи знају и шта се од њих може научити” Херберта Шнеделбаха (издавач „Албатрос плус”), изузетно корисна јер представља изванредан увод у филозофију. Промишљање и трагање за принципима у свакодневном животу јесте заправо филозофирање које увек почиње од сумње и које води ка разрешењу те сумње. Херберт Шнеделбах у овој својој књизи издваја одређене примере из теоријске филозофије преко којих читаоца уводи у темељне проблеме савремене филозофије. Шнеделбах је аутор бројних књига, између осталих и капиталног дела „Филозофија у Немачкој”, он је био професор на Хумболтовом универзитету у Берлину, а донедавно и председник Немачког филозофског друштва.

Свака од тема које се обрађују у овој књизи представљене су историјски, онако како су то питање видели антички филозофи, па постепено, писано једним лако разумљивим језиком, све до тога како се о том питању расправља у савременој филозофији. Шнеделбах филозофију одређује као науку и стога критикује све оне представнике који оспоравају филозофији статус науке. По њему су Хајдегер, Адорно, Хоркхајмер или Попер оснивачи школа које нису биле дугог века јер, како он мисли, њихови циљеви нису обухватали целокупно филозофско знање већ су се ограничавали само на одређене теме. С друге стране, у савременој филозофији појавила се тенденција све веће специјализације што је захтевало појаву уско стручних часописа у којима би се објављивали крајње ускостручни чланци.

Шнеделбах посебно истиче окрет ка аналитичкој филозофији у Немачкој крајем шездесетих година прошлог века. Ово усмерење, којем и он сам припада, усмерење на одређене проблеме, увело је нови стил у филозофске расправе у којима се сви учесници повезују у један јединствен сазнајни процес. Аутор тежи да покаже да постоји научна филозофија састављена од различитих дисциплина заснованих на властитим принципима и програмима, и да је та научна филозофија у сталном дијалогу са традицијом. Он тврди да се фундаменталистичка сумња у могућност да и филозофија буде научна заснива на заблуди да се знање може прихватити само уколико је недвосмислено утврђено. Што значи да филозофија, према овом мишљењу, не може износити ставове који се касније могу показати као погрешни. Само уколико постоји општа сагласност, према овом мишљењу, тек у том случају може постојати научна филозофија. Међутим, познато је да је у посебним наукама знање погрешиво и да се развој науке управо огледа у одбацивању старих, превазиђених теорија и увођењем нових, које се касније такође могу показати као погрешне. Управо откривање грешке представља допринос напретку науке, али и напретку филозофије.

Шнеделбах разматра четрнаест основних филозофских тема; однос филозофије и наука, знање, смисао и значење, суд, мишљење и говор, ЈА и ја, субјект-објект, самосвест, закони, вредност и норме, поступање, ум и о синтетичким и аналитичким ставовима. Свака од ових тема посматрана је историјски, како се о њој расправљало од античких времена до данас. Али оно што прожима читаву књигу је постојање мислиоца и списа који се не могу заобићи када се говори о овим темама, или како то Шнeделбах каже постоје текстови који су променили филозофски свет, као што су „Медитације” Рене Декарта, „Оглед о људском разуму” Џона Лока, „Критика чистог ума” Имануела Канта, „Трактатус” Лудвига Витгенштајна и „Биће и време” Мартина Хајдегера. Ово је истовремено и обавезна литература за свакога ко жели да се критички бави филозофијом.

Међутим, циљ ове књиге је да покаже чиме се то филозофи баве и да ли у свакодневном животу можемо од филозофије имати неке користи. У друштвима у којима постоји заборав демократије, једна од основних вредности коју пружа филозофија јесте култура дијалога. У процесу напуштања тоталитарног друштва чији је био главни циљ да неутралише политичку јавност и да сваког неистомишљеника означи као народног непријатеља, филозофија омогућује дијалог у којем се поштује другачије мишљење, у којем се цени различитост, а то је основна претпоставка демократски развијеног друштва. Она уводи духовност, насупрот тежњи за огољеном трком за материјалним добрима.

потпредседник Српског филозофског друштва