Субота, 28.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ФИЛМСКА КРИТИКА

Од фарсе до баналности

Филм: Није лоше бити човек, сценарио и режија: Душан Ковачевић, улоге: Војин Ћетковић, Гордан Кичић, Лена Ковачевић, Бранка Катић, Христина Поповић, Андрија Милошевић, трајање: 104 минута, производња: Србија, 2021.
Из филма „Није лоше бити човек” (Фото: дистрибутерска кућа Мегаком филм)

Постоје филмови за које би било боље да никада нису ни снимљени. Нажалост, један од таквих је и „Није лоше бити човек” сценаристе и редитеља Душана Ковачевића. Ни довољно комичан ни довољно трагичан, ни проницљиво сатиричан; са елементима фантастике, акције и трилера без великог покрића, овај филм се опасно приближио стваралачкој фарси на ивици са баналношћу.

 Престрого? Није, јер је овако лоша оцена филма „Није лоше бити човек” донета, између осталог, и на основу процеса компарације са свим предходним што је академик Ковачевић, као неспорно блистави и наш врхунски драмски писац, сценаристички подарио седмој уметности и великом екрану. А ту су филмови „Ко то тамо пева” и „Маратонци трче почасни круг” (С. Шијан), „Посебан третман” (Г. Паскаљевић), „Подземље” (Е. Кустурица), „Сабирни центар” (Г. Марковић)... Ту је, уосталом, и култни „Балкански шпијун” који је корежирао са Божидаром Николићем, па и (нешто слабији) „Професионалац” у којем Ковачевић самостално потписује режију...

 У најкраћем, „Није лоше бити човек” је далеко, далеко слабији у сценарију, дијалогу, нарацији и самој режији од свега што је до сада Ковачевић радио. Ова нова филмска прича прати недоречени лик Милана, отпуштеног професора клавира (Војин Ћетковић), што га већ дуже издржава супруга Ана (Бранка Катић), за коју се само каже да је власница фризерског салона, баш као што му се за сина јединца само каже да се издржава од свирања по бечким улицама. Милан, за кога ће се изненадно везати пас луталица Жућа с којим има необичну комуникацију, покушава да сазна шта се догодило са његовим кумом Белим (Гордан Кичић), некадашњом поп звездом заљубљиве природе што је уз рођену жену докторку (Христина Поповић) увек радо шврљао са стране, чак се и фатално заљубио у колегиницу Изабелу (Лена Ковачевић), иначе девојку контроверзног бизнисмена Моме (Андрија Милошевић), окруженог наоуружаним људима у црном. Бели је мистериозно нестао пре пет година, нестала је Изабела и неће проћи дуго до спознаје да је пас Жућа заправо реинкарнација Белог те отуда та огромна љубав и разумевање између пса и човека...

 Сви ликови у филму су плошни, неразрађени. Слична је и сама (прилично предвидљива) трома радња коју Ковачевић покушава да разигра са неколико подужих флешбекова углавном музичке провенијенције (песме у извођењу Лене Ковачевић и дует са Кичићем, композитор Момчило Бајагић Бајага) и карикирано спотовске режије. И сами глумци, с изузетком Кичића, као да нису били сигурни шта и како треба да играју и у кавој врсти филма се заправо налазе. Када се они у свему томе нису снашли, шта тек треба да се очекује од публике. Ништа осим великог разочарења.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Dragutin
Jedan od najgorih srpskih filmova u poslednjih 10 godina.
Makrs
Pogledacu film ali uvek je dobro procitati kritiku kako bih imao odredjena ocekivanja
Ja
Bože, hvala ti što još postoji Politika i ovakvi zdravorazumski tekstovi! Molim vas, nikada nemojte da prestanete da nas osvešćujete. Ovaj i tekst "Vrištim, dakle postojim" su dva najbolja teksta koja sam pročitala u ovoj godini. Sigurno su mi brojni promakli, želim da pohvalim i svaki tekst gospodina Pjevića, fenomenalan je.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.