Субота, 29.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Мирис књига у улици Ридо уочи Божића

Прескачем тржни центар, осећам да бих вечерас могла почети да вриштим на звук божићне музике која се врти од почетка новембра и бљештавила златних украса. Убрзавам чак, као да ме тај закамуфлирани очај, та празнина, то безнађе бесомучног куповања може стићи и на хладном ваздуху улице.
(ЕПА ЕФЕ - Н.Х.)

Мали биоскоп у улици Ридо у Отави само је издалека подсећао на своје гламурозне, америчке рођаке, тачније, на њихову слику коју смо навикли да виђамо у филмовима. Светлећа реклама „Bytowne” биоскопа трептала је и била је мутна, понеко слово у наслову филма црнело се увређено, а испред, на минус тридесет, није било више од двадесетак људи који су чекали да уђу. Независни и страни филмови, довољно је објашњење за такву посету.

Налазио се на мојој уобичајеној маршрути, поподневној шетњи у коју сам кретала без обзира на температуру. Чим бих предала децу мужевљевој бризи и старању хитала сам да частим себе получасовним ходом низ дугачку улицу, поред апотека, залагаоница, и једног седишта заједнице (community centre) пред којим је проблематична младеж чекала да буде спашена на скраћеним курсевима јефтине психологије. 

Испред великих супермаркета у којима су трулиле велике количине воћа и поврћа, седели су пијани припадници Првих нација, потежући повремено из флаша сакривених у кесе од браон папира, да не би саблажњавaли узорне грађане, који редовно дају цару царево и богу божије, потомке оних који су их од ратника и ловаца претворили у алкохоличаре, наркомане и коцкаре.

(ЕПА ЕФЕ - Н.Х.)

У апотеци, пулт за којим  проседи господин уредне фризуре налази се на уздигнућу изнад степеница рогобатна просторија као да је из crazy room-a из Музеја науке и технологије, па морате да подигнете поглед ка Хигијином свештенику и скрушено поставите питање.

Мој тврди источноевропски нагласак давно сам престала да камуфлирам. Држим га се као мрвице некадашњег идентитета, из неког пркоса који никог не занима, али мени, на самодеструктиван начин значи. Инат.

Апотекар са „ић” на плочици, одговара пословно, шкрто, без чувеног канадског осмеха, свуда присутног и ништанезначећег, за који сам сигурна да га је савладао. Само га нема за мене. Добро, Јовановићу или Петровићу, ако ти је тако лакше да преживиш, нећу ти ја, земљаче, кварити рачун.

Мркли је мрак иако још нема пет сати, улична светла бљеште. Група бучних младића иде ми у сусрет, рекла бих по томе што корачају као да су, што би код нас рекли, ослободили град. Да су амерички туристи. Гласно се смеју пред црвено осветљеним излогом у коме на једној, неприродно искривљеној нози, са риђом, накострешеном периком преко ока, стоји лутка обучена у костим неваљале собарице.

Ридо стрит у Отави (Ј.Т.)

Најгласнији се окреће ка мени:“ What’s up, girl?“ Тако ми и треба, поштене канадске госпође не иду тек тако у шетњу овом улицом. Оне се евентуално само провезу њоме у својим добро загрејаним аутомобилима, дизајнираним као ратна, теренска  возила. Сигурне поред својих успешних мужева који су им обезбедили грандиозне куће са каминима, зимска бекства (winter’s getaways) у Кубе или Доминикане и све остало што је укључено у (северно)амерички сан.

Али све је како и треба да буде, пошто ја и нисам поштена канадска госпођа, већ залутали словенски дух који шетајући том улицом нешто тражи. Неки део, неки кутак, неки поглед који ће осетити као свој, нешто што личи на један град, преко океана, хиљадама километара далеко, који и сам више није онај из сећања.

Прескачем тржни центар, осећам да бих вечерас могла почети да вриштим на звук божићне музике која се врти од почетка новембра и бљештавила златних украса. Убрзавам чак, као да ме  тај закамуфлирани очај, та празнина, то безнађе бесомучног куповања  може стићи и на хладном ваздуху улице.

Зимска вејавица у улици Ридо у Отави (Видео исечак)

Некадашње војне бараке Џона Беја, прешле су далек пут од кад их је  британски пуковник подигао за време изградње чувеног Ридо канала којим су пловили бродови пуни дрвне грађе, оборених стабала посечених на обали реке Отаве. Сада је то The Hill, готска зграда парламента, испред које се сваког првог јула изливају у црвено белом колору осећаји захвалности  држави која воли своје грађане, са све ватрометом у вечерњим сатима.

Вечерас достојанствени дом демократије мирно зелено сјаји. Мирише на скори снег.

Враћам се полако, пола вечерње шетње је већ готово. У повратку мање гледам око себе, више на плочник испред где понеки непослушни црвени лист лежи на мокрој улици.

(Пиксабеј)

Ево опет мог биоскопа, он прећутно разуме да су и моја као и његова светла вечерас упола утуљена. Наслов на дисплеју показује да је на репертоару нови филм „No man’s land” редитеља Дениса Тановића. Стари „Bytowne” ми намигује: „Ево ти нешто ничије, а познато је твоје”.

Одмах до биоскопа је неугледна књижара, испред које се на нестабилним полицама, без реда, налазе набацане половне књиге. А испод њих су разваљене картонске кутије препуне књига. Унутра узани пролаз између два зида бременита књигама која су почела да се повијају један према другоме.

На дну пролаза, на обичној дрвеној столици седи згурени дугокоси мушкарац, у црвено-црној карираној кошуљи са подераним тексас прслуком на коме су црним фломастером исцртани панк знакови мира и понеки цвет. Мирис половних књига уводи ме унутра, скоро без моје воље. Увек пожелим уз тај мирис да пада киша, тешка јесења, мада овде таква пада у априлу.

Познајем човека, чест сам посетилац и редован купац, упућујемо једно другом осмех, није баш онај канадски празни, чини ми се да у њему има нешто мало истинске радости што се опет видимо.

Улица Ридо лети (Википедија)

Ниједном од нас не пада на памет да започнемо разговор, разумемо се.

У једном тренутку провлачећи се између полица угледам наслов - „Bridge over Drina“, Ivo Andric. Вртим се још мало около, скупљам храброст.

„You know, I am from that country…“

Он подиже поглед са књиге, видим да ме је чуо… Али, о којој ја то земљи говорим? Из Босне нисам, можда хоћу да кажем из Југославије, али та земља више не постоји. Како то објаснити, колико тога он зна, како на целу ствар гледа?

Шта ако ме пита, као моја комшиница Пола, како то да постоје две српске државе, мислећи на Републику Србију и Републику Српску и шта то уопште значи? И зашто уопште започињем разговор са човеком који, очигледно, хоће само да на миру чита?

Остали смо те вечери у разговору још дуго Карл и ја. Професор историје, рођен на Новом Зеланду, због љубави дошао у Канаду, остао и пошто се љубав угасила. Каже да му домовина не недостаје, зачудио се мом питању,  тамо се ништа не дешава, то је, како рече, крај света.

Почели смо о Андрићу, Босни, Југославији  и о многим другим, нашим писцима, о нашој историји и култури, традицији, Први светски рат је, испоставило се, обома омиљени период српске историје. Рекао ми је да се битке на Церу и Колубари, изучавају на Војном колеџу због бриљантне војне тактике, а све то износио једним предивним енглеским језиком који је било милина слушати.

Слушати и учити, не само о својој земљи од једног странца, него и о томе да се парче дома, једне суморне вечери, може наћи у неугледној старој књижари, поред неугледног старог биоскопа, макар и на пар сати.

Не живим више у Канади, поново сам на свом месту.

У Канади, у Отави, у старинарници, на малој, дрвеној столици седи Карл и чита. Карл, мој земљак.

 

Лидија Костић

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 
 

 

 

 

 

 

Коментари15
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Предраг Гвозденовић
Овако пишу само надарени!
dzordz
hm, most na drini. ne secam se kada sam sa nekom pricao o toj knjizi i dogadjajima oko mosta i na mostu. sedim sinoc sat vremena u sportskoj sali na banjici gledam deciji rukomet, mladi lavovi, ali ni drugim roditeljima teme o knjigama ne dolaze na pamet. gledaju decu kako se takmice. lepo vece
Milos S
Zove se Danis a ne Denis. Kanada, prestonica intelektualne srbofobije, majka Mara antisrpske propagande.
Lillah
Сјајно написано.
Konstantin
i vi se morate brinuti o takvom rasporedu koji je odredjen ne vašom voljom

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.