Субота, 28.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Празник зенитизма у престоничком Народном музеју

Изложба артефаката из заоставштине Љубомира Мицића последњи је догађај којим се у 2021. обележава сто година од објављивања првог броја часописа „Зенит”
Део изложбеног простора (Фото: Гордана Станишић), Александар Архипенко, „Две жене”, 1920, скулптослика (Фото: Вељко Илић)

Вечерас од 19 до 20 сати, а пред сам крај године у престоничком Народном музеју, у његовој Великој сали на програму је празник зенитизма. Управо у то време биће свечано отворена изложба „Зенитистима целог света. Из заоставштине Љубомира Мицића у Народном музеју у Београду”, последњи догађај којим се у 2021. обележава сто година од објављивања првог броја часописа „Зенит” (Загреб, 1. фебруар 1921) и покретања првог авангардног југословенског покрета зенитизма.

Пред публиком ће бити уметничка дела и разноврсна документарна грађа, оригинална издања поменутог часописа, писма, фотографије, гласила европске авангарде и друге публикације. Реч је о богатству које је остало иза овог писца, критичара, преводиоца, творца „Зенита” и главног идеолога и пропагатора идеја зенитизма, а чији је највреднији део, одлуком Скупштине општине Врачар, 1980. додељен Народном музеју у Београду.

Гордана Станишић, музејска саветница у увој кући уметности и ауторка изложбе, истиче да ову изузетну колекцију чини 385 уметничких дела 30 југословенских и међународних аутора, водећих протагониста предавангардне и авангардне сцене, у периоду између 1914. и 1930. И додаје да ће све до 10. априла наредне године посредством готово 90 слика, цртежа, колажа и графика моћи да се прате револуционарне тенденције које су обележиле епохе експресионизма, кубизма и посткубизма, руске авангарде и конструктивизма многобројних аутора међу којима су Михаило С. Петров, Јован Бијелић, Јо Клек/Јосип Сајсел, Август Чернигој, Василиј Кандински, Александар Архипенко, Ласло Мохољ-Нађ, Ел Лисицки, Марк Шагал, Серж Шаршун, Бранко Ве Пољански из постзенитистичке фазе и многи други.

Већ од првог броја „Зенита” и свог уводног текста „Човек и уметност”, Мицић је јасно изразио своје антиратне ставове и револуционарну борбу за новог човека, нови дух и нову уметност, што је од почетка био један од приоритетних идеолошких циљева зенитизма, али исто тако категорички и против свих модела традиционализама у уметности, а уједно је промовисао и експресионизам као, како је написао, „императив душе са најјачим изражајем у уметности”, прича наша саговорница, издвајајући за наш лист неколико уметника и њихових дела којима би свакако приликом посете овој поставци требало пoсветити пажњу:

– Тако је у ранијим бројевима часописа истицао графике једног од својих првих сарадника, Михаила С. Петрова. Графике су изведене под утицајем немачког експресионизма и посебно групе „Мост”, експресивно снажних изломљених линија и изражених црно-белих контраста. Петров је био први уметник који је унео радикалне промене у графици, оне су рађене наменски и умножаване према тиражима „Зенита” и Мицић их је сматрао оригиналним зенитистичким графикама. Један од уметника руске авангарде чијим делима је Мицић дефинитивно одредио другу, конструктивистичку фазу „Зенита”, посебно од тзв. руске свеске из 1922, био је Ел Лисицки, који је своја искуства сликара, архитекте, а свакако и теоретичара конструктивизма примењивао у експерименталним серијама слика и графика чувених ПРОУН-а које је почео 1919, а интензивно радио током 1923. Лисицки је користио језик супрематистичког сликарства као темељ за пројектовање таквих пластичких форми које се прилагођавају индустријској револуцији и у том смислу их је третирао просторно, изван равни слике, конструисао их као нови архитектонско-просторни поредак и тродимензионалну инсталацију.

Ова кустоскиња указује нам и на монументалну скулптослику „Две жене” из 1920, која спада међу најрепрезентативнија дела Александра Архипенка и представља уметников зрели стваралачки период који се подудара са његовим боравком у Паризу.

– По свему судећи, а како је својевремено и Ирина Суботић током својих студиозних истраживања зенитизма и заоставштине Љубомира Мицића закључила, дело је доспело у колекцију вероватно у време Мицићевог емигрантског периода у Француској, дакле после 1926, што се може претпоставити на основу тога да дело није репродуковано у „Зениту”, као и да није излагано на Првој зенитовој међународној изложби 1924. у Београду. Све карактеристике модерне скулптуре каквом је Мицић видео зенитистичку скулптуру, о чему је уосталом и писао у свом предговору за албум посвећен Архипенковој новој „оптикопластици”, успостављене су у овом раду: нови материјали, динамичност, рашчлањивање форми и обухватање простора, супротстављање покрета и статичности – наглашава Гордана Станишић и као посебно занимљиву помиње и кореспонденцију коју је Мицић током шест година „Зенита” обављао интензивно са уметницима сарадницима, а после 1926. повремено и из емиграције.

– Садржаји тих преписки врло често могу да помогну да се реконструишу најразличитије ствари битне за природу њихових односа или за сама дела. Из једног од писама Кандинског Мицићу сазнајемо, рецимо, разлоге због којих су уметникови акварели морали да буду враћени после „Зенитове” изложбе 1924, а две литографије остале као део већ постојећег фонда будуће „Зенитове” колекције. Мицић је у сваком случају веома добро препознао значај и уметничког и теоретског ангажовања Кандинског на пољу апстракције, афирмисао је источањачку духовност и космичку хармонију природе и уметности на његовим сликама, а Кандински је за „Зенит” написао за то време посебно атрактиван текст „Апстрактна уметност” – објашњава она и закључује разговор помињући Јосипа Сајсела:

– Као што је током прве, експресионистичке фазе графике Петрова називао зенитистичким графикама, тако је током друге, конструктивистичке фазе зенитизма, експерименталне конструкције, назване ПАФАМЕ тј. АРБОС, односно слике младог студента архитектуре Јосипа Сајсела (Јо Клека), динамичне визионарске монтаже форми и боја у простору, Мицић промовисао у „Зениту” и на Зенитовој изложби као „најуспешнију економију материјала, рада и дејства” и сматрао их оригиналном футуристичком пројекцијом нове зенитистичке уметности.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

posmatrač i svedok
Odlična i poučna izložba, preporučuje se, da vidimo koga smo sve imali pre 100 godina.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.