Гасовити децембар

Последњи месец ове златне године прошао је у борби за гас. Углавном руски, мада је оживео и римејк оног чувеног америчког филма „Дај гас, Џо”. Европа, као Буриданов магарац, смрзава се између руског и америчког гаса. Одлучиће цена, ако не политика. Што се нас тиче, срца, душу и остале органе нам греје вековно пријатељство Путина и нашег председника, које ништа не може да помути. Ни домаћи издајници, ни проблем са санкцијама Белорусији. Мора да је Лукашенко уздахнуо: Зар и ти, сине Вучко, шта ће нам рећи браћа Ердоган и Орбан?

Важно је да ми имамо гас, веће плате и пензије и стандард који смо чекали од 1945. године, мада опозиција негира то благостање. Помало сам и збуњен: отворим фрижидер – полупун. Затворим, па опет отворим – полупразан. Изгледа су у праву и режимски медији, и они опозициони. Једино тако може да се разуме овај феномен.

Но, чињеница је да је наш председник отворио на стотина фабрика, болница ауто-путева, школа, обданишта, семафора... О томе је друг Тито могао само да сања, мада неко сања да буде други Тито. И као што Маршал рече: понашамо се као да ће мир трајати вечно, али смо спремни и за рат. Оружје набављамо у Русији, а купујемо у Америци.

А народ? Народ је луд кô струја, зато му и не треба литијум. Ни злато код Пека, ни... Толико се рудника отвара, да ћемо бити као Саси, што и није лоше кад размислимо где су они сада. Зли језици тврде како уништавамо природу. Па ја сам још у основној школи учио да смо пребогати природним богатствима, па зашто не бисмо мало и ишчепркали из земље? Они што се буне желе да зауставе Србију у невиђеном узлету ПП, привреде и патриотизма. Има и издајника, па чак и атентатора.

Режисера, који је директору наше државне продукције пожелео да избаци неки сценарио, највиши наши руководиоци су провалили да је атентатор. Тај мрачњак је деценијама снимао филмове и чекао тренутак за политички трилер и бајаги дописао да му је циљ да главни јунак остане жив. Проваљен је од стране таблоида, а онда и од неких министара, који, видело се, никада не спавају.

Нација испраћа ову годину у еуфорији одласка на Светско првенство у фудбалу. Браво, Пикси! Само се неколико група мангупа бори да преузме ФСС и све што је Пикси саградио поруше као Скадар на Бојани. Да не кажем Јадар на Дрини. Како отерати хијене и спасити Лава Стојковића?

Ово пишем као пензионер и дође ми да одмах прескочим јануар и уђем у фебруар, над којим кружи хеликоптер с двадесет хиљада. Па да платим струју оном Грчићу.