Тренери изједначени са спортистима после 12 година

Једна од најзначајнијих спортских вести у Србији пред крај ове године свакако је она коју је председник Олимпијског комитета Србије (ОКС) Божидар Маљковић саопштио на традиционалној свечаности ОКС-а у Народној скупштини: тренери ће опет моћи да конкуришу за Национално спортско признање за које се, уз диплому, добија и спортска „пензија”.

- Олимпијски комитет Србије предложио је, а председник и Влада Републике Србије су прихватили наш предлог да се тренерима освајачима медаља са највећих интернационалних такмичења уведу национална признања у виду доживотних месечних новчаних примања - изјавио је Маљковић и додао: - На овај начин, сви заједно смо најбољим ствараоцима врхунског спортског резултата омогућили финансијску сигурност и мир који им је неопходан за стварање нових шампиона.

Тренерима се тако враћа статус који су имали до 2009. године, а онда им је измењеном Уредбом о националним спортским признањима укинуто право да конкуришу за то признање. Уредба је донета је на Видовдан 2006. године у Крушевцу, када ју је потписао тадашњи премијер Србије Војислав Коштуница. Од тада до 2009. и спортисти и тренери су равноправно конкурисали за то признање, сходно својим успесима.

„Политика” је 16. фебруара 2009. донела ексклузивну вест - „Тренери губе право на национално спортско признање”. У том тексту објашњено је чиме се руководила Комисија за промену уредбе:

- Састављајући предлог измене која се тиче тренера, Комисија се водила тиме што они имају знатно дуже каријере од спортиста и да им се зато пружа неупоредиво више шанси за постизање успеха, и то с више такмичара, па самим тим и да с више њих освајају награде. Уочено је, такође, да је у овој категорији било и највише злоупотреба уредбе и да се расипао државни новац по принципу „колико тренера, толико спортиста”. Наиме, догађало се да један спортиста који осваја медаље за пола године промени и неколико тренера и да сви они полажу право на национално спортско признање…

Поменуте злоупотребе биле су главни повод да се тренерима укине ово право, мада се знало да ће због неколико превараната испаштати читава једна професија. Простор за манипулацијe остављала је једна реченица у уредби, да право на Национално спортско признање (читај: „доживотно месечно примање”) има „тренер који води спортисту (екипу) на такмичење на којем се остварује то право”! Не знамо како ће у новој уредби гласити та реченица, али било би добро да они које је буду писали добро размисле о њој. Али и о томе, како да се награде тренери из сенке, ненаметљиви ствараоци који су утабали пут ка медаљама многим спортистима, али нису имали ту част да их „воде на великим такмичењима”.

Удружење тренера Србије покушало је почетком 2009. да сачува статус своје професије, али је последњу реч имала Комисија за промену уредбе која је била итекако свесна у чему је један од проблема (констатовала је и то да уредба „неке тренере прецењује, а неке потцењује”). Те године, на Дан државности Србије, није било свечаног уручења Националног спортског признања, мада је уредбом предвиђено и то да се тог дана проглашавају нови заслужни спортисти и тренери.

Уредбу о националним спортским признањима, донету пре 15 година, осмислио је, гурао и прогурао некадашњи генерални секретар Југословенског олимпијског комитета Ђорђе Перишић (уз велику подршку листа „Политика” и Живка Баљкаса). Ова уредба не само да је обезбедила егзистенцију многим бившим спортистима (неки су живели на ивици сиромаштва), већ је постала велика мотивација њиховим наследницима. Медаља сада значи живот без трзавица и после каријере (то је важно за спортове који нису супер професионални), а све више и озбиљан извор прихода. Они који у континуитету освајају одличја на највећим такмичењима (олимпијске игре, светска и европска првенства), до краја живота могу да добију од државе и милион евра (спортске награде плус „пензија” од навршене 40. године).

Уредба предвиђа да се спортисти (сада и тренеру), поред једнократних награда за успех на највећим такмичењима (светска и европска првенства, олимпијске игре), додељује и Национално спортско признање у виду доживотног месечног новчаног примања, које се одређују на основу просечне плате у Србији за децембар претходне године. Тако је у овој години најмања спортска „пензија” износила 66.092 динара (просечна плата) - за бронзу на европском првенству, а највећа 198.276 динара (три просечне плате) - за злато на олимпијским и параолимпијским играма.