Тридесетогодишњи рат

ДВАНАЕСТИ ИГРАЧ

Из школа у САД последњих двадесетак година углавном стижу вести о масовним убиствима. Готово да не прође школско полугодиште а да неки ученик прво на свом фејсбук профилу не обелодани шта је намеран да предузме и онда до зуба наоружан оде у своју школу, где крене да убија ђаке, професоре и теткице, све док последњи метак не потроши на себе.

О поводима, узроцима, самоме механизму и последицама ових школских геноцида снимљено је неколико играних и документарних филмова, од којих је највероватније најуспелији Слон Гаса ван Санта. Ко зна, можда ће управо овај амерички аутор пожелети да на велики екран пренесе причу о подвигу који су током актуелне такмичарске сезоне у једној од бројних ђачких лига америчког фудбала остварили дечаци из Калифорнијске школе за глуве у Риверсајду. Након што су током седам претходних првенстава изгубили ама баш сваку утакмицу, ове године су нанизали све победе и привукли пажњу најшире јавности. Младићи који носе дрес „Младунчади” из Риверсајда не само да су били бољи од својих здравих вршњака него су их редом „растурали” са огромном бодовном разликом. Испоставило се да су тренери ове школске екипе хендикеп дубоке тишине у којој раде са својим пуленима претворили у велику, чак одлучујућу предност.

„Они међусобно комуницирају боље од чланова било ког другог тима против којег сам играо”, изјавио је после катастрофалног пораза своје екипе тренер „Пустињског хришћанина”. И док се дечаци који не чују и не говоре само њима знаним знацима договарају о плану наредне акције која ће им донети још један тачдаун, са пуних трибина школског стадиона у Риверсајду „одјекује” громогласна тишина. Тамошњим ђацима и њиховим професорима нису потребни бодрење званичног спикера и музика са разгласа да би се, како би то рекао песник Дејан Илић, „у боји, без тона” радовали сезони из снова свог школског тима. Баш као у сценарију за холивудски хит, „Младунчад” су у последњем мечу првенства претрпели и једини пораз, али је утакмица играна на већем стадиону, због огромног интересовања навијача који су пожелели да аплаузом и гласним навијањем поздраве тихе шампионе. Јавности је тиме послата јасна и „гласна” порука: свако може да постане победник само ако прво успе да победи себе!

А на шта све овај рецепт за успех може да се примени најбоље су показали, ко би други него – Јапанци!

Пелене и пелет

У градићу Хоуки, у префектури Тотори, локалне власти су се већ неко време суочавале са проблемом све веће потрошње пелена за одрасле. Имајући у виду велики број најстаријих житеља, испоставило се да комунална служба ускоро више неће имати куд са употребљеним пеленама. Проблем је решен применом пилот-програма чијом се разрадом већ неко време бави јапанско Министарство заштите животне средине, а његова суштина је рециклирање којим се пелене за одрасле очас посла претварају у пелет! За сада се овим алтернативним извором енергије загрева вода за јавна купатила, али с обзиром на константан процентуални раст броја најстаријих житеља Земље излазећег сунца, тамошњи аналитичари предвиђају све већу производњу пелета од пелена.

Нешто слично је ових дана урадила и босанскохерцеговачка филмска редитељка и продуценткиња Јасмила Жбанић.

Европска филмска академија је њеном новом и на међународним фестивалима вишеструко награђиваном играном филму Quo Vadis, Аида? на недавној годишњој свечаности доделила награду за најбољи филм у целини, док је српској глумици Јасни Ђуричић за насловну улогу припала награда за најбољу европску глумицу.

Како пише на интернет страници Википедије, Quo Vadis, Аида? је „међународни копродукцијски ратни драмски филм”. „Радња се догађа 11. јула 1995. током рата у Босни и Херцеговини. Аида, преводилац за Уједињене нације, покушава спасити своју породицу пошто је Војска Републике Српске заузела Сребреницу и започела масакр над бошњачким становништвом тог подручја.”

Филм је премијерно приказан на прошлогодишњој венецијанској Мостри, а у марту номинован за награду Оскар у категорији најбољи страни филм. И тада је – након што овим уласком у својеврсно финале босанскохерцеговачки представник није победио, али јесте поразио српског кандидата, филм Дара из Јасеновца Предрага Гаге Антонијевића – пажња домаће јавности са уметничких домета Аиде пресељена на поље политике. И док су поједини брендирани заступници европских вредности гледање новог филма Јасмиле Жбанић препоручивали као сјајну прилику да овдашња публика најзад доживи ту толико дуго одлагану, а неминовну катарзу која ће нам омогућити да најзад искусимо све благодети помирења као највећег „бенефита” суочавања са несумњивом колективном кривицом и одговорношћу, поједини брендирани браниоци српског националног бића су наше глумце који су играли у Аиди оптуживали за националну издају.

Бура се потом стишала, на ред су дошле друге теме, међу којима су највећу пажњу на све спремне, али увелико похабане јавности изазивале свађе између „непријатеља” и „бранилаца” Вукове ћирилице, те „поборника” и „противника” претварања Вуковог Јадра у рудник литијума.

А онда је филм Quo Vadis, Аида? отишао у Берлин на доделу награда Европске филмске академије и одатле се вратио као освајач дупле круне. У повратку за Федерацију Босне и Херцеговине Аида је свратила до Београда тако што је Јасмила Жбанић дала интервју једној од овдашњих кабловских телевизија. Упитана шта би се десило када би Радио-телевизија Србије испунила захтеве дела домаће јавности да прикаже њен награђени филм, Јасмила Жбанић је изјавила следеће: „Када би се то десило, то би значило да је рат завршен. Али, мислим да политичке снаге које контролишу РТС не желе завршити рат. Они профитирају на позивима на сукоб, на сталној лажној виктимизацији која води у нове агресије.”

Лепши новогодишњи поклон љуто посвађани и перманентно наоштрени актери овдашње јавне сцени нису могли да пожеле. Изјашњавање о уврштавању филма Quo Vadis, Аида? у програмску шему јавног сервиса као о моралној обавези или чину националне издаје прети да постане референдумско питање.

Потпиривање ватре

Ипак, изјаву Јасмиле Жбанић, мимо њене непроцењиве употребне вредности у перманентном одмеравању све мањих снага све више супротстављених актера на домаћој јавној сцени, треба схватити озбиљно. Иако је током поменутог интервјуа, између осталог, рекла и да „људи који тренутно воде БиХ, Хрватску и Србију могу да опстану на власти само ако су у сукобу, само ако постоји непријатељ – а то је онај други”, њено уверење да грађански рат у бившој Југославији није завршен ни након тридесет година сваког добронамерног човека мора прво да растужи, потом забрине и на крају истински уплаши!

Јер, то није изговорио ни неки ратни ветеран, ни неко од најближих сродника настрадалих у масовним злочинима почињеним током трајања оружаних сукоба, нити неко од политичара који се налазе на власти у трима државама. То су речи које је јавно изговорила у свету призната уметница. Неко ко је својим вредним стваралачким радом, преживевши ратне страхоте, упркос бројним препрекама, у суштини успео оно што је ове такмичарске сезоне успело тиму „Младунчади” из Риверсајда. Али уместо да заслужено стечену могућност да буде гласноговорник свих оних који су „хендикепирани” самим рођењем на Балканском полуострву искористи за ширење хуманистичке идеје о могућности што скоријег постојања неког иоле праведнијег света, Јасмила Жбанић је изабрала да својом изјавом потпири ватру неумољиве нетрпељивости, додавши у њу прегршт пелета од рециклираних пелена умирућих генерала.