Московљанка у мозаику београдске свакодневице
– Када врева притисне град, ја шетам Теразијама. Храним голубове, посматрам пролазнике и погледом грлим небо. Тако ослушкујем свакодневицу Београда – прича Рускиња Светлана Ивашкина.
Нашу историју и културу ова Московљанка добро познаје јер се то подразумева у њеном широком образовању, а душу, карактер, обичаје и, како каже, занимљив живот Београђана хтела је сама да осети.
У нашој престоници воли зиму која није оштра као у Русији, а Срби, према њеном запажању, зимским празницима дају нарочит смисао весељем и здравицама.
– Због вируса корона нема загрљаја, али ведрине у очима има, то је доказ да сам у свако доба добродошла – уверава Светлана и додаје да јесен овде не пропушта.
Тада је опчињена природом, која обуче Калемегдан, Ташмајдан, Кошутњак, Аду Циганлију, мале паркове и старе квартове, у којима крошње као шубаре покривају кровове.
– Живописно је и на Гардошу, где иза капија допире жагор, а чула надражује мирис кафе и зимнице која се спрема. Београд сам и упознала док сам била гошћа у Земуну. Дошла сам на дан-два и остала четири месеца – евоцира успомене Светлана.
Сећа се да је свој свет спакован у кофер тада сместила у собу код једне баке, која ју је прихватила као унуку.
– Учила ме је како се праве резанци и чорбе, а ја сам крстарила Земунском пијацом ценкајући се с продавцима јер се тако „ломи” језик. Схватила сам и да овде гост не сме да држи дијету па сам пробала све – од сарме до ситних колача – показујући да зна за шалу, прича Светлана док се диви Дунаву, лабудовима и чамцима.
Сваког јутра фото-апаратом „ловила” је кадрове на кеју, сатима је читала и бележила утиске на клупи коју је често делила с пензионерима. Њену стрпљивост у „хватању” тренутка запазио је старији фото-репортер, Земунац, и предложио јој да погледа изложбу у „Старој капетанији”. Ту је изабрала и поклон за пријатеље у домовини, са мотивима вароши, али је уочен и њен албум са овековеченим записима из природе.
– Позив да се придружим на следећем жирираном салону јаче ме је везао за Земун – присећа се уметница.
А разлог због кога редовно долази у Београд јесте радионица мозаика академског сликара Петра Вујошевића. Он је и аутор Међународне изложбе „Мозаик малог формата” на којој је у Малој галерији УЛУПУДС-а недавно Светлана добила прву награду за рад „Јесења земља”.
Ивашкина, иначе лингвиста и професор енглеског језика, пробудила је своју лирску природу откривајући ћуд камена. Каже да је каменчиће разабирала у детињству, а касније се заинтересовала за мозаик. Са овом ликовном техником упознала се у родном граду, усавршавање је наставила код професора Вујошевића. Излагала је у Италији и Бугарској, а њеном успеху допринеле су лекције из београдске школе „Камен и лом”. Савете прихвата од уметница Ане Јевгенијевић и Сузане Станишић. У тој „породици” мозаичара користи прилику да детаљније обиђе градске четврти. Импресионирају је Дорћол, Врачар, Звездара, Душановац... Каленић пијаца њена је најдража продавница у којој на тротоару купује антикварне књиге. Под руку су јој дошла дела Иве Андрића и Достојевског.
– Значило ми је да „Записе из подземља” читам на српском језику – додаје Московљанка. Она сматра да је „домаћа” гошћа и поносно изговара „У Београду сам као свој на своме”. Још када се томе дода кумство, које је пре много година било повод њеног доласка у Србију, онда нема сумње да су споне оснажене. Зна да њеним сународницима у Београду значе Руски дом и Руска црква и приметила је да Срби поштују руске светитеље, међу којима и Свету Матрону Московску.
И док у атељеу ређа каменчиће, Светлана Ивашкина поручује да је и ова прича о њеним стазама у београдској свакодневици налик мозаику.
Подели ову вест




Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.