Лепота живота права без обавеза

Србија је на европском путу већ двадесетак година. Ходамо полако, сви знамо ко мења брзине, али не одустајемо. Важно је да ми нашу кућу, због нас, наравно, уредимо по европским стандардима. Држава темељно прионула на „преписивање” правила, а грађани на учење истих. Селективно. Брзо и лако савладасмо све о нашим правима. Део о обавезама, прилагодисмо себи. И постадосмо земља у којој сви знају и бране своја права. Обавезе су факултативне.

Строги Европљани, ситничави, какви јесу, „научише” да покажу, повремено, разумевање за „мале” модификације њених стандарда, због специфичности. Свака земља их има и то се поштовати мора. Србија се ове јесени сети да „има право и обавезу” да законом заштити српски језик и ћирилично писмо. Обрадоваше се они који су годинама залуд причали да ће „туђице уништити наш прелепи језик, без кога нема ни идентитета једног народа”, малобројни, а гласни, устадоше против дискриминације, Европљани се намрштише. Држава одлучна, Европљани се задржаше на гунђању, и озаконисмо заштиту српског језика. Који дан касније „заштитари” нашег идентитета дочекаше, како рекоше, европске кофасилитаторе у међустраначком дијалогу. Откуд сад кофасилитатори, кад су, док не заштитисмо српски језик, били посредници? „Заштитари” спремно објаснише – „они себе тако зову, није то битно”. Битно је, рекоше, „да ми договорено инкорпорирамо у наше законе и да то имплементирамо у пракси”.

У примени прописа, поменути пример сведочи, ми се држимо речи „највећег сина наших народа и народности” и доживотног председника СФРЈ, друга Тита – „нећемо се ваљда држати закона ко пијан плота”. И вешто „ригидне” параграфе прилагођавамо сопственим потребама. У свакој прилици. Има и оних, није их ни мало, који не само што се држе правила ко пијан плота него то и од других очекују. Баксузи. Лако се препознају, ти никад неће појурити до најближих врата кад у градски аутобус уђе контрола. Они уредно спреме карту и гледају вас с неодобравањем док „објашњавате” контролору да ћете карту куповати онда „кад нам превоз буде као у Европи”. Ако су баш безобразни, могу и да прокоментаришу, да вам „у Европи” на памет не би пало да не платите карту. Много је то скупо. И нема расправе – немаш карту, платиш казну.

Такви намћори бесне и на сироте возаче који их, паркираним возилима на тротоарима, спречавају у испуњавању своје обавезе да ходају тротоаром. А возачи, ако се случајно задесе у возилу, умеју баш да буду љубазни. Кад виде како покушавате балетским пируетама да се изборите за пролаз, они вам покажу да можете коловозом. Ошину вас погледом, наставе свој улични плес и, ако су у Београду, призивају оно помпезно промовисано „Соколово око” што, кажу, кружи градом и лови вас. Срећом, има оних који вас разумеју. Ти су одмах дигли глас против угрожавања ваших права. Не могу се људи тек тако снимати. Право на приватност је неприкосновено. Пред тим аргументом „Соколово око” зажмури, такорећи, и пре него што је честито „прогледало”. Тако се бар чини намћорима.

Треба, ипак, бити поштен па признати да и ови „вазда мимо света” умеју понекад да се нађу на истој страни где и сви други. И они траже поштовање права на чист ваздух, воду и земљиште. Поздрављају сваку битку за заштиту животне средине и радују се кад Европљани кажу да се европски стандарди, по том питању, морају стриктно поштовати. Таман их похвалите, а они вас изненаде . Непријатно, наравно. За разлику од оних који знају све о претњама планети од глобалног загревања, важности гашења термоелектрана и преласку на обновљиве изворе енергије, због чега Европљане, кад их од бриге не мучи несаница, имају ноћне море, наш намћор има своје идеје. Он би, пре него што се позабави глобалним проблемом, за који ни највећи светски умови још не могу да нађу решење, решавао неке „тривијалне” ствари. Дабоме, по угледу на Европљане.

Законе који регулишу решавање „тривијалних” проблема, а од њих се почиње, већ имамо. Потребно је само да их применимо. Можемо и да их имплементирамо, свеједно, ефекат ће бити исти. Пластичне флаше уместо у реку, или на зелену површину, одлагаћемо у контејнере за то намењене. Дупла корист од тога – река чиста, а отпад претворен у сировину. Ови у Београду, контејнери, били баш лепи. Фино обележени, па овде папир, тамо пластика, онде стакло. Кажем били док их нисмо претворили у обичне, за све и свашта. Ко ће да се бакће с раздвајањем смећа. Као они тамо у Бриселу, приказаше нам на телевизији, посебне кеса за сваку врсту отпада.

И дрвореди поред путева, такозвана ветрозаштита, пре свега у војвођанској равници, донели би вишеструку корист. Неки то пробали, одавно, тамо код Зрењанина. Од лепог дрвореда остала два накривљена дуда. Остало, исприча мештанин једног од села где некад беше засађен дрворед, „људи повадише, посекоше”. Како ко, „па ми овдашњи, а сад нам за каљугу од пута ђаво крив”. Слушајући га, видим и он неки намћор. Каже, „да имадосмо камере, могли смо штеточине ухватити, док све не опустошише”. И он би снимао људе, брига њега за право свакога на приватност.

Кад вирус корона захвати цео свет, Европљани, и сви други, а њиховим стандардима тежимо, применише фронталну одбрану. Уведоше и ковид пропуснице – вакцинисани напред, остали стоп. Дискриминација, побунише се њихови грађани. Одговорише им бесплатним купањем воденим топовима. Прописана правила се морају поштовати. Нема њихове модификације. Прекршилац може да добије само казну. Уведоше и код нас неке пропуснице, врло ограничено, окупише се и наши грађани да протестују против дискриминације, али мало њих. Што да се акају кад могу да протестују удобније. Из фотеље преко друштвених мрежа. А обавезне пропуснице ионако ћемо прилагодити нашим условима. Ако „прилагођавање” не прође, жалићемо се на наша права осетљивим Европљанима.

Кад би данас наш велики песник Алекса Шантић писао чувено „Остајте овдје”, не би нам певао да нас „сунце туђег неба неће гријат’ кô што овде грије”. Певао би нам о правима каквих нигде није. Не зато што су наша права већа, а обавезе мање него у белом свету, већ зато што су само овде права неприкосновена, а обавезе факултативне.