Четвртак, 19.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Зашто су амбасадори магнет за политичаре

Очекивања неких министара и појединих лидера опозиције су слична – остварити што снажнији утицај на стране дипломате које ће им помоћи или да остану у влади или да дођу на власт
Д. Стојановић

Седети на канабету код неког од утицајних амбасадора и појавити се на травњаку амбасаде Америке, Велике Британије, Немачке, Француске, Русије или Кине у Београду једна је од вероватно највећих жеља већине српских политичара. Објавити у свим медијима само фотографију или кратки прилог на телевизији за поједине политичаре важније је од представљања програма грађанима. Очекивања неких министара из власти и појединих лидера опозиције су слична – остварити што снажнији утицај на стране дипломате које ће им помоћи или да остану у влади или да дођу на власт. Верује се да без њихове веће подршке нема шансе да остваре озбиљнији резултат на изборима и да је сама вербална подршка неког дипломате од угледа јак преговарачки адут у преговорима око формирања нове владе.

Пре него што су се уопште договорили да изађу у једној изборној колони, део бојкот опозиције је отворено изразио очекивања да ће им именовање новог америчког амбасадора Кристофера Хила помоћи у доласку на власт. Власт, опозиција и невладин сектор руководе се својим интересима, а екселенције интересима држава које су их послале у Београд. Они који познају дипломатску праксу, знају да се на пријемима, свечаностима или састанцима с амбасадорима никада не говори о било каквим решењима и политичким комбинацијама око формирања извршне власти, нити се помињу рокови ни шта би чија обавеза била. Готово је извесно да се у разговорима у четири ока не говори о томе како ће страна држава помоћи доласку или останку неког политичара на власти.

Бивши амбасадор Србије у Бриселу и Паризу Радомир Диклић каже да не зна зашто су наши политичари импресионирани страним амбасадорима, јер је амбасадор само један високи чиновник. За „Политику” каже да они ретко или готово никада о важним политичким питањима не говоре своје мишљење, већ само преносе став своје земље. „А то што су наши политичари опчињени за мене је мало провинцијално размишљање о политици. Помало је инфантилно размишљање да ћете, уколико хвалите амбасадора, променити политику земље коју представља. Једноставно неће. Владе у тим земљама креирају политику, а амбасадори је спроводе”, каже Диклић.

Зашто је у Србији постало уврежено мишљење да страни амбасадори имају кључну улогу у формирању извршне власти? Није тајна да је улога амбасадора држава Квинте плус Русије и Кине много важнија од протоколарне, чак и када амерички амбасадор хвали роштиљ или када се код британског амбасадора пије незаобилазни чај. Да то ипак није неважна функција, сведочи и чињеница да су неки опозициони медији с одушевљењем дочекали долазак Кристофера Хила, који је из мирног пензионерског живота враћен у дипломатски живот, али са циљем да се убрза решавање косовског проблема.

Чекајући док Хил не дође, у Вашингтону су биле делегације опозиционих првака које су на друштвеним мрежама истицале сусрет с једним дипломатом, објективно не баш много високог утицаја, замеником помоћника државног секретара Габријелом Ескобаром. „Реч је томе да ти политичари тим посетама мисле да утичу на бирачко тело тако што ће грађани помислити да они имају добре односе с тим дипломатом. Главна прича је у министарствима спољних послова која функционишу на основу дугорочне политике сваке земље. Мењају се владе у свим тим земљама које су за нас важне, али се њихова политика веома, веома споро мења и ако до тога дође, то пре свега зависи од нас и понашања наше власти и како ће да се уклопе у европски начин размишљања и понашање. То што ћете да видите првог саветника помоћника директора у неком министарству неће имати неког великог утицаја”, закључује Радомир Диклић.

Да то није баш сасвим рачун без покрића, сведочи и то да су у првим годинама после 2000. владу састављали и страни амбасадори. Председник Србије Александар Вучић више пута је изјавио да владу неће формирати „ни тајкуни ни стране амбасаде”, напомињући да ће бити влада по мери народа, као и да су у периоду пре ове власти њу састављали „Мишковић и америчка амбасада”. „Део њих би пре свега желео ко да не буде у влади, а онда и кога би више волели, али ја се насмејем и кажем кога бих ја волео да видим у њиховим владама”, каже Вучић.

Да ли због нове напредњачке власти или нечег другог, тек у последњих десетак година забележене су само две изјаве дипломата које су искакале из рутинских фраза о добрим односима који се константно унапређују, и то бившег руског амбасадора Александра Конузина и немачког Волфрама Маса. Каријерни дипломата Зоран Миливојевић каже да постоји један део српских политичара који су преокупирани страним амбасадорима и да им придају посебан значај. За „Политику” каже да има политичара у Србији који сматрају да преко страног фактора треба да обезбеде своје политичке позиције и реч је о онима лидерима који су се у разговорима око изборних услова определили да са страним фактором о томе разговарају, а не са својом државом.

„Амбасадори држава које имају глобални утицај по правилу утичу на политички живот у земљама које немају стабилност и који су под ограниченим суверенитетом и које су по правилу у вазалном односу. У таквим државама амбасадори су продужена рука власти великих сила и директно утичу на функционисање политичког система и на доношење важних политичких и економских одлука, укључујући и законе. Србија данас није модел такве државе и такве мере страних амбасадора су знатно смањене”, каже Зоран Миливојевић.

Наглашава да страни амбасадори не могу да врше функцију власти у било ком смислу или да утичу на политички систем, кадровска решења или законодавне активности. Они политички субјекти који немају политички кредибилитет то покушавају да надоместе преко страног фактора. „Типичан пример где страни амбасадори одлучују је Косово, и то одлучују у мери у којој желе. Што су државе слабије, то је утицај амбасадор великих сила већи. Примери су Албанија и Северна Македонија, и то је доста видљиво. Што су домаће политичке елите самосталније и чвршће, то није могуће и пример је Босна. Страни амбасадори не могу да утичу на Бањалуку јер је српска власт ојачала и има подршку у народу”, каже Миливојевић.

Ипак, и не тако давно су страни амбасадори утицали не само на креирање политичке сцене већ су имали и кључну улогу у формирању владе у Србији, пре двадесетак година. „То је било и код нас у мери у којој је међународни положај државе био слаб и у мери у којој власт није била у стању да на било који начин гарантује суверенитет у одлучивању у интересу државе. У таквим ситуацијама је страни фактор добијао простор да делује. Код нас су после октобра 2000. године представници великих сила утицали и на функционисање политичког система и доношење важних одлука, кадровска решења и усвајање различитих закона. У мери у којој се положај мењао и држава јачала и где је власт добијала могућност да води самосталну државну политику, та моћ амбасада се смањивала и сада је то одраз пре свега прошлости и очекивања код неких да та ствар функционише и немогућности да се политички профилише на редован начин”, каже Зоран Миливојевић.

Зоран Ђинђић о комплексу ниже вредности

Бивши премијер Србије Зоран Ђинђић био је особа без длаке на језику, због чега је често био на удару критика. Једна његова изјава била је посебно занимљива и односила се на утицај страних амбасадора на рад неких његових министара. „Сада странце укључујете као део своје унутрашње политике – то је болесно! Ми имамо ту болест још увек у Београду. Имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као шефови странака у Србији. Као да су изабрани на изборима. Они позивају министре, позивају мој кабинет и чуде се што ја нећу да их примим. Ја кажем: замислите да наш амбасадор у вашој земљи позове вашег премијера и пита га да с њим руча. Овај би мислио да је то нека шала, скривена камера. Немојте да мислите да ви можете да радите у нашој земљи нешто што наш амбасадор у вашој земљи ни случајно не би могао да ради... Ми морамо да поштујемо себе и да не дозволимо да се са стране толико мешају у наше односе. Да ми то не тражимо, они то не би ни радили. Да имамо министре који на тај позиви хладно кажу: ’Извините, ми немамо времена за то’, после два-три пута они би одустали. Пошто имамо још увек тај комплекс ниже вредности, мислим да имамо ту нездраву ситуацију да се о нашој земљи више расправља у иностранству...”, истакао је Зоран Ђинђић.

„Еколошка” писма и посете

Да се вирус свемоћи страних амбасадора у Србији и даље шири, види се и из тога што су пре свега месец дана представници еколошких организација, које су потом блокирале саобраћајнице и мостове да би отерале „Рио Тинто”, ишли код амбасадора држава Квинте с намером да им објасне „нашу ситуацију” и затраже подршку за своје активности које су у супротности с политиком Владе Србије. Истовремено је у медијима објављено и отворено писмо које потписују еколошки активисти Александар Јовановић Ћута и Небојша Зеленовић, упућено амбасадору Републике Француске, у коме захтевају да уради нешто по питању будуће и најављене изградње београдског метроа, јер француске компаније у том послу имају важну улогу, али и траже помоћ. Резултат овог апела и писма могао се видети два дана касније, када се француски амбасадор Пјер Кошар састао с председницом владе Аном Брнабић, чиме је стављена тачка на „случај”.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Vuki 1943
Јасна је та привлачност између политичара и амбасадора.Сваки политичар сања да напредује,па мисле да ће им познанства са амбасадорима повећати рејтинг.НаДругој страни политичари амбасадорима,свесно или не дају значајне информације,које они вешто користе да завађају странке и народ....
Белосветски
Довољно је видети спотове којима нас затрпава америчка амбасада. Препуни неистина и тенденциозних манипулација. На примеру спота о Милунки Савић види се сва перфидност рада америчких служби у Србији. На снимку видимо некога ко личи на Милошевића, а Милунка је умрла у Београду 5. октобра 1973.! Од државе је добила пензију 1945., живела у породичној кући, а од града Београда добила стан у насељу Браће Јерковића. Могло је свакако и више. А како се САД односе према СВОЈИМ ветеранима?
Zoran
Njihove price kao ambasadori u drugim zemljama objavite u "Moj zivot u inostranstvu". Videcete da raj ipak postoji.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.