Недеља, 14.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: проф. др ВЕСНА МАРЈАНОВИЋ, етнолог-антрополог

Крсна слава се враћа под породични кров

Она је данас више друштвени него религијски обред. Она има породичну и друштвену функцију – људи се на слави окупљају, кроз њу се врши и национална идентификација („Славим славу, ја сам Србин”), а неретко служи и показивању социјалног статуса
(Фото Д. Јевремовић)

Имајући у виду начин на који се одржала у бројним варијантама у Србији, крсна слава је јединствен облик празника српских православних породица. Овим речима проф. др Весна Марјановић, етнолог-антрополог, објашњава по чему је овај обичај аутентичан. Према њеним речима, Срби су се по начину прослављања појединих, нарочито изабраних светитеља, издвојили од осталих православних народа и развили свој општенационални домаћи култ с посебним ритуалом.

Наша саговорница проучава народну традиционалну духовну културу и религију. Бавила се професуром, а радила је у Етнографском музеју у Београду и у Музеју Војводине. Ауторка је око 80 стручних и научних радова, четири монографије и девет студијских изложби, а била је и коаутор две међународне поставке. За „Политику” она говори о настанку крсне славе, односу традиције и модерности, комерцијализацији верских празника и начинима приказивања народних обичаја у нашој савременој кинематографији.

Др Весна Марјановић (Фото лична архива)

Колико је крсна слава код нас очувана у изворном смислу, а колико је подложна новотаријама, попут празновања у кафани уместо породичног окупљања?

Крсна слава код Срба данас је више друштвени него религијски обред. Она има породичну и друштвену функцију – људи се на слави окупљају, кроз њу се врши и национална идентификација („Славим славу, ја сам Србин”), а неретко служи и показивању социјалног статуса, односно богатства приређивањем великих и раскошних гозби. У неким срединама, нарочито на југу Србије и у јужним крајевима Шумадије, празновање је задржано у архаичнијој форми и може се констатовати да је крсна слава повезана и с аграрним култовима и култом предака. Померањем становништва ка градским срединама сама породична светковина се модификује према условима начина живота и статуса домаћина. На пример, ако се у току године иде на више слава, домаћин је у обавези да позове све оне на чијим је славама био. Али због тога што неко живи у мањем стану и не може да их све угости временом се искорачило с прослављањем у јавном простору. Ипак, они који то чине у већини случајева у свом дому обаве молитвену гозбу, славски ручак, па наставе са слављем у ресторану или кафани са блиским пријатељима и фамилијом. Таквих случајева нема много и мислим да се са новим условима становања, проширења простора али и пандемијом светковина вратила у своје „корито” – под кућни кров породице. Омасовљавању празновања крсне, породичне славе помаже и Српска православна црква, проповедајући да свако ново домаћинство треба да има свог светитеља којем се породица посвећује. Тако се стварају услови да, на пример, отац слави Светог Николу, 19. децембра, док син узме да слави летњег Светог Николу 22. маја, а све да би могли једни друге посећују јер су домаћинства одвојена.

Колико знамо о пореклу славе код Срба?

Крсну славу одликује сложен комплекс обредне праксе наслеђене из прехришћанског времена, али њено порекло није потпуно расветљено. Хришћански карактер овом обреду дала је осамостаљена, аутокефална светосавска црква почетком 13. века када је, највероватније под личним утицајем првог српског архиепископа Саве Немањића, забранила својим свештеницима да чинодејствују у обредима жртвовања животиња и учествују у потоњим народним гозбама организованим код цркава у спомен светаца и за покој умрлих. Истим актом је дозвољено сваком да код своје куће закоље одабрану животињу, па испече и изнесе месо на трпезу коју само у том случају свештеник може да благослови, у дому свакога ко слави светитеља. Они који су хтели да славе „помен светом” доносили су у цркву свеће, просфоре (крсни колач), кољиво (жито), зејтин и тамјан на благосиљање, а тадашњи свештеници су, у недостатку писаних правила, сами створили многе молитве и ритуале. Обред какав данас познајемо СПЦ је прописала 1862. године, за време митрополита Михаила. Хипотетички претпостављам да је крсна слава повезана с храмовном славом заједница које су припадале одређеној парохији и цркви у прошлости и које су при честим сеобама носиле спомен на завичај и на доба када су колективно славили у својим матичним срединама. Касније се издиференцирало слављење по породицама.

Где је мера између прилагођавања традиционалних обичаја модерним околностима и њихове комерцијализације у савременом свету?

Традиција је флуидна и није статична. Она се преноси с колена на колено, али се у исто време прилагођава времену у којем се живи и потребама савременика. Сигурно се Божић, Бела недеља, Васкрс и славе не светкују на исти начин као пре 50 или сто година. Али се прослављају. Што се тиче комерцијализације, она је глобално присутна у свим културама. И код нас се поодавно, на пример, бадњак купује на пијацама, а славски и други култни колачи у пекарама. Поједини свештеници су на почетку сезоне слава освештавали воду у бурадима по пекарама, па су славски колачи намењени тржишту носили ознаку „припремљени са освећеном водом”. Сада и цркве продају освештане предмете за поједине празнике. Када је реч о животном циклусу обичаја, посебно о свадбама, крштењу и погребним обичајима, готово све је комерцијализовано и има економску вредност. То је неминовно. Уједно, одређени симболични предмети из структура обредних пракси само су остатак онога што је имало значаја у доба када су заједнице биле повезане с природом и када су ти предмети (култни хлеб, бадњак, јаје, венац и други) имали стварна значења за људе. Продужетак трајања те симболике добро је искористила данашња тржишна оријентација за комерцијализацију тог аксесоара. Све је то у сагласју са савременом цивилизацијом, али се ипак и на тај начин помаже очувању одређене симболике празничне културе.

Сваке године, крајем октобра, актуелизује се полемика о обележавању Ноћи вештица у Србији, коју једни виде као бенигну забаву, док други у њој запажају штетан страни утицај. Којем сте гледишту ближи?

Католички празник посвећен свим светима, то јест покојницима, прославља се 1. новембра. Ноћ уочи тог празника је посебна и део је старе прехришћанске европске традиције када су се народи припремали да се на неки начин сусретну са својим прецима. Људи су се углавном маскирали, верујући да се тако отвара пут ка инкарнацији предака који обилазе своје живе и помажу да наредна година буде плодоноснија. Међутим, одласком ове праксе преко океана, у америчка друштва, временом се десила њена комерцијализација и претварање у спектакл намењен забави деце и омладине. Као таква се вратила у европско друштво, па је у последњој деценији 20. века ушла и у нашу културну сферу као забава омладине на маскенбалима у којима предњаче костими који асоцирају на смрт, али истовремено славе живот. У нашој култури је то познато у коледарским поворкама или у поворкама маскираних који обилазе домаћинства о Белој недељи у Војводини и Шумадији. Лично немам ништа против да се обележава и Ноћ вештица јер је то код нас схваћено као време за добру забаву у градским срединама – од вртића до студентских окупљања.

Бели и црни младенци

Домаћа кинематографија се у последње време интензивно бави обичајима нашег поднебља. Колико су, на пример, свадбени обичаји у серији „Нечиста крв” доследно приказани?

Нисам пратила серију, па не могу да се изјасним о том питању, мада је традиционални модел свадбе, поготово на југу Србије, садржао многе архаизме, посебно оне који величају улогу свекрве, то јест жене која се остварила родивши сина и самим тим продужила лозу.

Можемо ли појаснити обичај „црне свадбе” који се повезује с влашком културом?

Испраћај младе особе, посебно оне која се није остварила склапањем брака, у погребним обичајима овог поднебља одликовао се одређеним ритуалима. Не само у култури Влаха већ и код Срба и Хрвата била је пракса да неожењеног младог покојника до цркве или капеле прате у погребној поворци девојка и младић обучени у белу одећу, а потом би други млади пар, обучен у црно, са свећама у рукама пратио ковчег до гроба. Први пар су називали „бела млада и бели младожења” а други – „црна млада и црни младожења”. Ова пракса је забележена и у Земуну почетком 20. века и код православног и код католичког становништва.

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

joca
Pravimo cirkus od obeležavanja slava u Opštinama, MUPu, Vojsci, strankama, sportskim udruženjima, medicinskim ustanovama... Nema kraja spisku...
Коста
Другим речима, сви ти верски обичаји су низ новотарија обичних смрника, који се мењају упоредно са модом, и немају никакве везе са било чим што je написано у Новом завету. Крајње је време да се ти обичаји похране у музуеју празноверја, људске маште, и својеврсног Дизниленда, а они који желе да верују у Нови завет нека се држе само онога што у њему пише. Све друго су измишљени ритуали који немају везе са Христом.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.