Говори тихо и носи оловку са собом

Крагујевац – Новогодишњом изложбом у Народној библиотеци „Вук Караџић” карикатуриста Владимир Стевовић Белуга обележава пола века стваралаштва, тихог, а тако упечатљивог, разноврсног и убојитог да у његовим цртежима свака душа гледа себе у огледалу, подједнако она добра као и она покварена. У крагујевачкој библиотеци изложено је 105 радова, а међу њима су и чувене карикатуре од „а” до „ш” објављене 1998. године у књизи „Прича о словима”, у којој је Белугин пријатељ, писац Зоран Петровић срочио стих за сваки графем. Изложбу овог нежног довитљивца прати књига „Бело на црно – 50 година без речи”, која ће изаћи за који месец у издању крагујевачких „Корака”.

Зоран Петровић већ извесно време пише на небу, али је сасвим извесно да свог инспиративног друга није заборавио, а и како би кад је с Белугом проводио земаљске дане и ноћи.

„Карикатуре Владимира Стевовића имају асоцијативност која није никада директна већ представља подтекст са врло читким метазначењима. Оне нуде увек нешто иза, нешто значењски скривено, што отвара једну нову, неуобичајену, неовешталу и често контроверзну причу. Видимо детлића који себи клеше кавез на брзину, јер га изгледа само ропство и судбина кућног љубимца може спасити у природи подивљаченој, ’отварањем сезоне лова’ и то постиже оним истим чукањем које га одаје и можда спасава”, написао је Петровић једном свечарском приликом, прецизно дефинишући стилске и семантичке карактеристике Белугиних карикатура, али и његов карактер.

Белуга је о великим темама, природно скопчаним са интересовањима једног карикатуристе, говорио из другог угла, осветљавајући тананост људске душе која неизоставно трпи суочена са историјским комешањима и трагиком догађаја према којима никако није био равнодушан.

– Проживео сам сто несхватљивих чуда, од Информбироа до актуелних невремена, али сам увек био концентрисан на одјеке великих тема у души малог обичног човека – каже андрићевски ћутљиви Стевовић у разговору за „Политику”.

„Белугу познајем тридесетак година и сматрам га књигом у кожном повезу. Давно је прескочио утврђену висину безнађа и домаћу меру узалудности. Напрескакао се он беде животарења, све бежећи пропланцима директно уперене топлине. Замишљам га како се потписује по роси на столу, као да се пријављује у књигу највеселијих гостију. Замишљам га како чека први знак сунца или келнера, ко се први појави. Такав је то човек. Замишљен, тако да га замишљају”, написао је својевремено, као оду пријатељству, Стевовићев сабрат и колега по оловци Борислав Станковић Стабор.

С пуно љубави и њему својствене врцавости, о Стевовићу је говорио и покојни Радован Шаренац, крагујевачки песник и издавач.

„Од ситнијег очаја до бескраја и онда назад, али са једном ужасно увећаваном нотом човекољубља. Питомости и благости као плеве, плеве Белолучених нијанси. Као што само можемо да замишљамо један свет Доброте без речи.”

Заједно са пријатељем и колегом Зораном Златичанином, Стевовић је основао КУК – Крагујевачко удружење карикатуриста. Са места председника смењен је једном гадном ујдурмом.

– У Крагујевцу има много добрих људи, благих душа и плодоносних стваралаца, али има и покварених који загађују средину више него нека еколошка катастрофа – наводи Белуга.

Владимир Стевовић је рођен 1946. године у селу Борач. Карикатуром је озбиљно почео да се бави почетком седамдесетох година прошлог века, објављивао их је у локалним и националним новинама, а прва се појавила 1971. године у данас угашеном крагујевачком недељнику „Светлост”. На слици је био сељак који говори у клип кукуруза као у микрофон, док је иза њега приказана пуста њива на којој нема плода.

Белуга је досад објавио четири књиге карикатура, имао је шест самосталних и много заједничких изложби у земљи и иностранству, а добитник је и неколико важних признања. Ради потпунијег увида у његов лик и дело, треба поменути да је био и првак Крагујевца у пецању на ситнију рибу.