Уторак, 25.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Како заједно развијати и екологију и економију

Јадарит (Фотодокументација „Политике”)

Истраживања и прелиминарне активности „Рио Тинта” покренуле су лавину различитих мишљења и дилема. Вреди подсетити на неке раније сличне ситуације које сам своједобно лично сагледавао, без изрицања оштрих вредносних судова.

Радећи као самостални саветник за економске односе с иностранством и секретар Комисије Савезног извршног већа СФРЈ учествовао сам у многим разговорима, од којих сам поједине добро упамтио.

Дери Осмонд, шеф Департмана за екологију у Организацији за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), после студијског боравка и истраживања примљен је на разговор у кабинет Бориса Шнудерла (некадашњег тзв. паритерног члана СИВ-а из Словеније, што је еквивалент министру без портфеља), који је уједно био и председник Комисије СИВ-а за сарадњу с ОЕЦД-ом. Њихов разговор урезао ми се у памћење из два разлога. Први, с колико је деликатности гост приступио разговору и други, с колико је такта Осмонд, као врхунски стручњак и поливалентни професионалац, успео да каже нешто што је домаћину непријатно. Скоро четврт сата „опипавао је пулс” каква би могла да буде наша реакција на оцене које је оформио током студијског истраживања и боравка у СФРЈ. Колебао се, с друге стране, да зажмури и прећути без последица и остави нас да радимо онако како ми мислимо да је најбоље и онако како умемо. Када се уверио да је превагнуло опредељење да нема „патриотске сујете” и да је пожељнија истина, ма каква била, Осмонд је предочио своја аргументована запажања.

Почео је са запажањима о јадранској обали. О испарцелисаности и ограниченој доступности плажа – уместо да је приступ њима слободан, са зеленим травнатим тепихом свуда где је могуће. Затим је говорио о лоцираности хотела на обали и њиховој повећаној изложености утицајима ветра и соли. Чак се у једном тренутку запитао како то, кад је својина у Југославији друштвена (тада доста интригантна концепцијски и практично), власти дозвољавају да се слободан приступ обалама испарцелише и приватизује.

Следиле су опаске о еколошкој нетранспарентности тадашњег пројекта хемијских постројења „Даут хемикала” на Крку, као и о дугорочној штетности тражења нафте у нашем мору.

Посебно поглавље било је загађеност река и навођење примера – колико су новца Британци утрошили да би ревитализовали Темзу и да би у њој могла да се упеца која рибица, за чији улов сада пецароши часте.

С наше стране, у доброј мери „затеченог” саговорника без чешћег куртоазног похвалног формалног садржаја, било је својеврсних покушаја да се одбранимо. То се, парафразирано, сводило на наратив да ми све то знамо, али смо, као земља у развоју, нажалост приморани да због текућих потреба и недостатка инвестиционих средстава решавање еколошких проблема одлажемо за боља времена. Навођено је чак да и богатија Норвешка експлоатише нафту из мора.

Осмонд је био доследан, с директнијим порукама: да се морамо снаћи да никако не угрожавамо перспективе и будућност, нарочито река, језера и мора, јер ће се небрига и непажња вратити као бумеранг. Потенцирао је да ће значај воде у будућности премашити актуелни значај нафте. Навео је више примера веће штете од користи када се занемари еколошки развојни приступ и потисне другим краткорочнијим виђењима. Навео је пример сналажења, попут оног да Француска не експлоатише руду боксита (која је добила име по области Бо из те земље), него експлоатише руду из других земаља.

О тим сазнањима и опаскама у то време, као ни многи други, нисам много размишљао, али сам се ипак повремено присећао неке врсте трилеме, изражене тада. Одиста, Осмонд је, уместо дилеме – да ли екологија или економија – увео трилему: како уважити да екологија и економија могу да се развијају заједно, стабилно и дугорочно с више користи за земљу и све људе него с опасностима и штетама.

Изгледа да је и даље отворено питање: како то постићи у садашњој Србији, шта и којим редоследом радити и урадити? Због тога је активности „Рио Тинта” пожељније сагледавати у ширем контексту, на савременији и примеренији начин.

Слободан Стојановић,
Београд

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

majstor
Ne znam kako glasi ugovor koji je država potpisala sa Rio Tintom, ali verujem da moze da se reši raznim uslovima, penalima po oštećenu imovinu i prirodnu sredinu. Treba eksploatisati jadarit, ali uz određene uslove koji štite okolinu i ljude koji tu žive. Naučno gledano, ako su svi elementi, rude, minerali sa ove planete, mora postojati način da se ista zaštiti. Najbitnije je smisliti kako nešto uzeti, a ne pokvariti. Ako ne znaju oni koji se time bave, neka onda ostave za naredne generacije.
Zoran
E ne moz ei jare i pare.
marko
Moze. Sada imamo jare. Dajmo podsticaje zemljoradnicima u dolini Jadra pa cemo imati i jare i pare. Od kopanja jadarita i prerade necemo imati ni jare ni pare, ali cemo imati otrov rasut po zemlji Srbiji za navek. Tada cemo izgubiti jare koje imamo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.