Уторак, 17.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
БОЖИЋ С ЈЕВГЕНИЈЕМ ЈЕВТУШЕНКОМ

Љубави, име ти је Русија

Горан Лазовић, српски поета и путописац, годинама се дружио са славним песником, који му је отворио душу и рекао „Плакао сам кад је НАТО бомбардовао Србију”
Увек атрактивни Долгопрудни (лево), На гробу Јесењина (Фотографије из архиве Г. Лазовића)

Како то изгледа кад Божић прослављате, заправо кад сте гост у дому славног руског песника какав је био Јевгениј Јевтушенко? Ту привилегију имао је, и то не једном, српски поета и путописац Горан Лазовић.

– У његовој кући све је изгледало прелепо, присно, домаћински, срдачно и топло, какав је био он и каква је иначе руска душа – евоцира успомене за „Магазин” човек који је путовао многим земљама и континентима и који се срео и разговарао с многим познатим личностима, о чему је снимљен филм, а бројни сусрети трајно забележени у књигама. – Јевтушенку сам ја био српски брат, а он мени духовни отац. У једном од божићних, новогодишњих и других, необавезних, пре свега пријатељских сусрета дошао бих на двадесетак минута, а остајао и по шест сати. Зато сам веома поносан на филм „Свет без граница – Јевгениј Јевтушенко”.

Куда све није путовао наш саговорник, с ким се све није дружио. Шетао је, све помно бележећи, улицама Прага, Москве, Вероне, Санкт Петербурга, Париза, Кијева; био у Сибиру, Монголији, где је пио ракију од говеђе балеге, Албанији, Јасној Пољани. Разговарао с Моником Белучи, Наталијом Солжењицином, Мирославом Антићем, Орханом Памуком, патријархом Павлом, патријархом московским и целе Русије Кирилом... Поетско вече „Љубави, име ти је Русија” одушевило је све присутне, баш као и његова књига „Људи и градови”.

Сузе због НАТО агресије

Мало ко је имао срећу да с једним од највећих руских и светских песника Јевтушенком буде тако добар пријатељ као наш саговорник. Његова сећања на те сусрете и даље су свежа, иако врсног песника нема већ четири године. Божићна атмосфера свуда се осећала, па и у Переделкину, Јевгенијевој кући-музеју.

– Дочекао ме је стојећи поред стола изнад којег је висила слика црвеног петла – пребира по успоменама. – Из кухиње је допирао мирис кавкаског чаја. Руке, које су исписале најлепше љубавне стихове овога света, кошчате и пегаве, очас су прошетале по мојим раменима. Упознао сам га још као студент, зашта је најзаслужнији Андреј Вознесенски, совјетски и руски песник и писац.

Славни песник Јевгениј Јевтушенко и Горан Лазовић

Дуго су трајали сусрети двојице пријатеља. Наш песник памти шетње шумом, које су каткад протицале без иједне речи. На свако Лазовићево питање о Бродском, Јевтушенко би одмахивао руком: „Немој о њему, да нас не чују његове песме”. Сећао се руски поета, и о томе причао српском пријатељу, сусрета с Хрушчовом, Молотовом, Пастернаком, Солжењицином, с Добрицом Ћосићем. Његове топле приче о хладном Сибиру увек су биле занимљиве, јер је казивао о родном селу, о тамошњим женама за које је тврдио „да су његово најискреније огледало и најлепши портрет”.

– Много га је занимала Србија, тако да сам му често причао о свом родном месту Бродареву, о реци Лим и оближњим планинама – наставља са сећањима. – Једном ми је потпуно отворио душу: „Знате ли ви да сам плакао кад је НАТО бомбардовао Србију”. Писао сам му често, а од њега добијао разгледнице и белоруска вина.

Једног догађаја ће се ипак сећати до краја живота. Јевтушенко је био у болници, а наш саговорник имао поетско-књижевно вече у Москви. Неко од његових најближих то му је дојавио. Напољу минус 25 степени, снег велики, глумци, песници, музичари спремни за целовечерњи програм. Кад, наједном, појављује се Јевтушенко. У сали најпре мук, па френетичан аплауз. Сви поскакали са столица. Жанета Артутијан, директорка позоришта „Град”, заплакала је од среће и поручила: „Добро нам дошао, драги Јевгениј. С вама је у наш град вечерас дошла историја.”

После су сви сазнали да је напустио болницу, с образложењем да иде кући, а заправо је „побегао” на Лазовићево књижевно вече. Иако болестан, није могао да одоли изазову. Био је сасвим искрен: „Дошао сам да загрлим мог српског брата”, показујући на нашег песника. Многи су били у неверици да је то он. Изгледао је изнурен од болести. Окопнеле су очи за којима су лудовале и срећно удате жене. Рамена, која су тапшали Фидел Кастро, Кенеди и стотине других познатих и мање знаних, као да су потонула.

После послужења и вишечасовног разговора, баш на Божић, дошло је време да Лазовић напусти песников дом. На растанку га је домаћин замолио: „Кад се вратиш у Београд, потражи једну Милену... Можда је жива. Пуно сам је волео...”

Успео је Горан да пронађе Милену. Јавила се после једног његовог новинског текста. Потврдила је да има и слику с Јевтушенком. У дану кад је он умро, она је удавала ћерку. Какав колоплет судбине!

Овде почива велики Јесењин

У Јесењиновом завичају

Путовао је, упознавао пределе и људе, разговарао с познатим личностима. Емир Кустурица ће о њему изговорити следеће: „Његове речи се претварају из документа у поезију. У Русији, где год кренеш, ту је Горан Лазовић.” Познати књижевник Радован Бели Марковић овако описује његово стваралаштво: „Очи ће вам бити озарене, као и душа, тако штогод нећете наћи на интернету. То је оно причање крај ватре, у позни сат, лагано, пред озбиљним и мрким људима. Ходајући за облацима, земљом и преко небеса, Лазовић помера жанровске границе, сваки час нам кроз прозор дошаптавајући стихове.”

И најновија књига му је, у већини, саткана од прича из Русије. Путовао је по њеним градовима, походио Сибир. Незаобилазно одредиште је Константиново у којем је 3. октобра 1895. рођен славни Сергеј Јесењин.

„Његова кућа, брвнара, обнављана неколико пута, окружена је изувијаним прућем. Испред капије, топола. Окамењени песник самује у сенци великих бреза”, записао је наш путописац. „У кухињском делу куће је зидана пећ, хлебара. У другој соби: кревет, прва диплома, јастуци и капутић који је носио као дечак и у којем је дочекивао оца Александра кад се овај враћао из Москве, где је радио као месар. У своје место најчешће је долазио зими. Непосредно пред смрт, Јесењин је певао о повратку у завичај, гледао у пропало село и оронуле колибе у којима је, уместо иконе, на зиду висио Лењинов портрет из календара. Било је то лето кад се заљубио у Ану Сардановску. Она се удала за другога, родила сина Бориса и умрла у 26. години. Под њеним прозором и данас расту јорговани.”

Валентин Гафт је руска глумачка икона. Доћи до њега је права лутрија. Московски пријатељи су то пренели Горану, али се он није предао. Успоставио је телефонску везу и објаснио ко је.

„Кад долазите”, питао је Гафт.

„Кад ме примите”, бојажљиво је питао наш песник.

„Сутра у шест”, одговорио је домаћин.

После су дуго разговарали. Прекаљени глумац тада је рекао: „Кад су бомбардовали Србију, душа ме је болела, плакало ми се, вриштало. Псовао сам, гледао у небо и молио се за вас.” У небески театар Гафт се преселио 12. децембра 2020. године.

Забележио је Горан и сусрет с Моником Белучи, јер је Кустуричин добар пријатељ.

– Од кад сам с њом причао, и речи су се пролепшале – преноси своје утиске. – Ушла је насмејана и одмах објаснила: „Кустурица ме је видео таква каква јесам, на томе сам му захвална. Мене стално гледају, посматрају, а врло мало је оних који су успели стварно да ме виде.”

Ређају се ликови, разговори, исповести с Лазовићевих путовања. Пише необично. И никад не заборавља своје Бродарево и мајку која тамо живи. Али, приче из Русије увек имају предност.

На гробу Достојебског у Санкт Петербургу

ДЕЦА ВЕСЕЛА И НА МИНУС 43

Утисци с путовања по сибирским градовима увек су непоновљиви.

– Улазимо у Краснојарск, град који спава. Није ово град, ово је ледара – присећао се тих тренутака. – Нигде дима, ни мириса ватре, нигде ни сенке од живота. Док смо пили чај, негде око осам ујутру, зачула се граја. Дечаци, не старији од десет година, ишли су у школу, смејали се слатко и ходали лагано, подсмевајући се мразу. По изласку из авиона, у пет ујутру, било је минус 43. Осетио сам бол у носу, лед на челу, обрве су ме заболеле, а длаке су се претвориле у челичну жицу. У овом граду обданишта се затварају на минус 50!

САВЕТИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

У низу сусрета с познатим личностима јесте и онај с патријархом Павлом. Сећа се да је овако беседио: „Неће нам служити на част, ни као хришћанима, ни као потомцима својих предака да чинимо зло, а надамо се добру, насупрот савету Светог апостола Павла и науци наших мајки кроз векове... Сестринска помоћ сестринских цркава у садашње време особито биће нам од велике користи ако будемо истину о нама износили и пред својим и пред другим народима.”

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Славица Тодорић
Наша Исконска Славенска браћа! Наш исти дух тече нашим крвотоцима кроз векове. Велико Хвала за дивну причу и подсећање о јединству наших душа.
Дан
Русију хвали на Запад децу шаљи !
anaig
Divno. Hvala.
slavko
Na jednog Srbina koji živi u Rusiji njih stotinu živi na zapadu. Toliko o ljubavi.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.