Субота, 21.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ДЕЦЕНИЈА УСПОНА БАСКЕТ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ СРБИЈЕ

Од аутсајдера до најбољих на свету

Координатор и дугогодишњи селектор репрезентације Србије у кошарци 3х3 Горан Војкић говори о првим корацима националног тима који је за 10 година постојања освојио 10 медаља на највећим такмичењима
Радост после освојене бронзане медаље на Олимпијским играма у Токију (Фото И. Веселинов)

Данас сви знају да се најбољи баскет (кошарка 3х3) игра у Србији, да имамо најбољег баскеташа свих времена Душана Булута, да наш мушки тим убедљиво води на светској ранг-листи, да има највише медаља на највећим такмичењима откако се организују под окриљем Светске кошаркашке федерације (Фиба). Међутим, мање је познато како су изгледали први кораци на том живописном путу, на којем је освојено 10 одличја за 10 година.

– Званично је све почело 2011. године, када је Фиба послала свог представника Косту Илијева у Београд, који је у Кошаркашком савезу Србије (КСС) представио идеју развоја 3х3 кошарке – каже координатор и дугогодишњи селектор баскет репрезентације Србије Горан Војкић. – На том састанку били су директор за мушку кошарку Кошаркашког савеза Србије Драган Тарлаћ, тадашњи потпредседник за такмичење Дејан Томашевић, генерални секретар Андрија Клеут, Ненад Танасијевић који је наредне године у Крагујевцу био домаћин Универзитетског првенства света, и ја као координатор. Илијев је тада рекао да Фибина идеја није да јаке земље у кошарци Србија, САД или Шпанија буду доминантне и у 3х3, већ да се анимирају неке државе из другог плана, које имају одређени број квалитетних играча али никако не могу да се пласирају на Олимпијске игре у кошарци, па ни на европска и светска првенства. Да те земље пробају да окупе четири квалитетна играча, да их припреме и адаптирају на 3х3 и да буду способни да освоје медаље.

Међутим, већ на старту се показало да се Србија „не уклапа” у ту визију. На Прво светско првенство у баскету, у Атини 2012, отишла је као аутсајдер, а вратила се са златном медаљом. Зашто је нико није „узимао за озбиљно”, објашњава Војкић, некадашњи тренер у Партизану:

– До те године нисмо имали репрезентацију. Једини међународни наступ било је учешће кадета који су на Играма младих у Сингапуру освојили злато. То такмичење било је Фибин експеримент. На поменутом састанку у Београду, 2011. године, Фиба нам је најавила Светски тур и Светско првенство за 2012. годину. Међутим, нисмо имали представу ко ће играти за Србију... Кад причам о тим данима, у шали кажем да сам гурнут у ову причу по казни. У Савезу сам тада био задужен за разне ствари, али нисам имао неки стриктни ресор. Кад се појавио 3х3, одмах су ми рекли: „Ти ћеш то да радиш!” И тако сам добио одрешене руке да саставим репрезентацију…

Многе кошаркашке федерације су се тада суочиле са истим изазовом: да ли репрезентацију у баскету правити од бивших кошаркаша или од играча „уличног баскета”. Војкић се определио за ово друго:

–Знао сам сам да ангажовање бивших кошаркаша није право решење, да некога молим да поново обује патике. Као тинејџер играо сам баскет на Новом Београду, турнир на Ади у организацији КС Београда и неке друге турнире, па сам се фокусирао на наше екипе које играју добро на локалним турнирима. Испоставило се да су то екипе Новог Сада и Олимпа из Београда. У то време мерило је био и јак турнир у Свилајнцу. Када сам сакупио све важне информације, одлучио сам се за екипу Новог Сада. Позвао сам њеног најбољег играча Душана Булута који је 2011. победио на Ред буловом турниру „један на један” на Калемегдану, а затим био наш представник на завршном турниру у Алкатразу.

После разговора с Војкићем, Булут је пристао да његов тим буде репрезентација Србије. Времена за припреме било је мало. Војкић је у телефонском разговору добио информације о величини опреме за сваког играча, па их је с пуним торбама дочекао на аеродрому „Никола Тесла” уочи пута на Прво светско првенство у Атини 2012.

– Булутове саиграче сам упознао буквално на аеродрому. Били смо једна од 24 селекције у Атини. Сматрали су нас за аутсајдере. Аргентина је послала младу кошаркашку селекцију. Словенци су довели јаку баскеташку екипу, док је Шпанија дошла са познатим бившим сениорским репрезентативцима у кошарци. Испало је да смо прву утакмицу на светским првенствима играли баш против Шпанаца у чијем саставу је најзвучније име био данашњи председник КС Шпаније Хорхе Гарбахоса који је те године био регистрован за Уникаху, иако се пензионисао.

Шпанија је тада играла са четворицом врхунских играча, који су са кошаркашком репрезентацијом освајали медаље на највећим такмичењима: Хорхе Гарбахоса и Карлос Хименез били су светски прваци у Јапану 2006, а затим освојили још низ одличја, Лусио Ангуло има европску бронзу из 2001, Хауме Комас је играо на Олимпијским играма у Атини 2004. У Б групи, Србија је савладала Шпанију (14:12), Непал (21:11), Летонију (21:13) и Чешку (19:10) а изгубила од Словеније (16:14). У осмина финала избацила је Аргентину (21:17), у четвртфиналу селекцију САД (20:16), у полуфиналу Украјину (13:11), а у борби за злато – савладала Француску (16:13).

– Пошто смо важили за аутсајдере, на главном терену смо играли тек од четвртфинала, у којем смо избацили фаворите Американце. Имали су атрактивне играче, један је био улични баскеташ из Бронкса, двојица успешни колеџ играчи, али нису били тим као ми. Извели су нека монструозна закуцавања против нас, али ми смо на то одговарали „двојкама” – говори Војкић који у развоју баскета у Србији, али и шире, највеће заслуге приписује Душану Булуту: – Он је постао синоним за 3х3 кошарку. Он њу живи и ван терена. Репрезентација Србије и 3х3 кошарка му много дугују.

Од Светског првенства у Атини 2012. до Европског шампионата у Паризу 2021, мушка репрезентација Србије у баскету освојила је 10 одличја на 13 највећих такмичења (по шест континенталних и светских првенстава и Олимпијске игре). На првенствима света има четири злата (2012, 2016, 2017, 2018) и сребро (2014), на европским шампионатима – три злата (2018, 2019, 2021) и сребро (2016), а на Олимпијским играма – бронзу (2021). Поврх тога, српски баскеташи су се окитили бронзом на Првим европским играма у Бакуу (Азербејџан) 2015. године.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Panonski mornar
Tako smo igrali kao klinci Jos sedamdesetih godina proslog veka. Po celoj staroj Jugi. Ja sam igrao 3x3 u malom selu u Bačkoj.
dusan1
U Čačku je taj basket počeo da se igra mnogo pre 2011 godine .

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.