Вучићу и Ђиласе, проговорите!

У недељу 16. јануара 2022. биће одржан референдум о промени Устава у области правосуђа. То  је јединствени референдум у српској историји. Референдуми су практично били непознати у нашој пракси пре успоставе комунистичког режима. Па чак и тада, о облику владавине, упркос званично примљеној обавези, није непосредно одлучио народ Југославије.

Изјашњавања грађана од тада су, колико год била ретка и по свему изузетна, увек била тек потврда већ раније донесених одлука или текуће политике.  Тако је било 1990, када су грађани уз велики подстицај медија „одлучили” да једнопартијска скупштина донесе демократски Устав – а све како би, плашили су их, спречили САП Косово и Метохију да добије широку аутономију.  Године 1998. безмало 5,3 милиона грађана гласало је да се странци не мешају у преговоре са Албанцима око њиховог уставног статуса. Процес је био сумњив (на изборима годину дана раније за Милошевићеву партију званично је гласало 400.000 Албанаца!), али сав труд режиму није сметао да већ два месеца касније прво прими посредовање једне невладине организације из Ватикана, а ускоро је у Београд стигао и морални двојник Брозовог пожаревачког политичког унука – Ричард Холбрук звани Дик.

Пошто су референдуми тог времена имали и обавезу изласка апсолутног броја бирача, када је требало – они нису успевали.  Године 1992, после почетка рата у Босни и на дан увођења санкција УН, на изборе које је бојкотовала опозиција наводно је изашла апсолутна већина уписаних бирача, али на референдум, који је том приликом организован управо да привуче подељени народ, замислите – није. Тако за наш стари грб, заставу и химну није гласало довољно грађана. Влада је ускоро одлучила да грб и химну не промени, али је противно прописима – који су у недостатку квалификоване већине налагали задржавање старог решења – али и вољи изашле мањине, ипак уклонила петокраку са заставе (пошто су је већ са својих знамења скинули СПС и ЈУЛ)! И референдум из 2006. једва је и сасвим сумњиво окупио довољну већину – упркос дводневном трајању, споразуму свих парламентарних странака, разним притисцима и злоупотреби самог патријарха. Фалсификован је и референдум у Црној Гори из 2006. године – ЕУ и злочиначки режим Мила Ђукановића нису одговорили нити на једну од хиљаду страница утемељених примедаба. ЕУ је, уосталом, као валидан прихватила и незаконит референдум у СР Босни и Херцеговини од 1. марта 1992. године, на који према званичним подацима није изашло довољно уписаних грађана.

Изузетак су представљали референдуми које је наш народ у Српској Крајини и Српској  касније потврдио на свим досадашњим изборима. Тим референдумима народ је у ратним и насилним временима показао да је део једне слободне и недељиве политичке нације и одупро се, када је било неопходно, и сопственим владама.

Устав из 2006. прописао је будуће спровођење референдума без неопходног прага излазности који треба да буде постигнут, како би одлука народа била важећа. Тада су наше странке прихватиле и промене у правосуђу. Те промене треба да буду и спроведене како би Србија и даље напредовала ка све даљем чланству, све затвореније Европске уније.

Можда вам је чудно, али вође најважнијих странка, које су уосталом и учествовале у доношењу Устава из 2006. године, данас званично подржавају уставне промене, али не дају гласа од себе. Зна се шта је пожељно, али кампање у прилог промена нема. Устав подржавају само политичари из великих држава уније, европска бирократија и део невладиног сектора.

Међу дванаест оснивача ЕУ нико нема правосудни систем какав данас намећу балканским државама. Нигде судије саме себе не бирају. Нигде парламент који бира народ није проглашен за корумпиран и некомпетентан. Као што нико нормалан не верује да ће партијске судије, које је недемократска законодавна власт именовала, међусобно се бирајући наводно створити идеал правне државе. Ово је пут да САД и ЕУ корумпирају наше правосуђе, поделе плате и синекуре послушним судијама, некретнине у иностранству њиховој деци и женама, да их заштите доделом својих пасоша, те да преко судова сруше нашу државу и претворе нас у колонију. То раде већ деценијама, корумпирали су, уосталом, на разне начине све режиме после 1950. године. Сада желе да са невладиног сектора и дела извршне власти, у које улажу стотине милиона евра годишње – а заузврат добијају све што пожеле – пређу на правосуђе. Да на тацни и за мали новац постану власници читаве гране власти Србије, а тиме и читаве државе.

Хајде да ово не претварамо у сукоб међу Србима. Јасно је да ће ако ово прихватимо деца и власти и опозиције изгубити нашу крвљу плаћену државу.  Европска идеја је велика и лепа, али ЕУ је пропала пре петнаест година и никада се неће опоравити као инклузивна и демократска. Са Запада нам данас долазе модерни тоталитаризам и империјализам, какве не памте жива поколења нашег народа. Ствари се мењају: Европска унија из 2006. данас је успомена и историјска чињеница, ништа више од тога. Зато је време да се одупремо. Ако не желите да на сумњивим референдумима, вољом наводно 30 одсто становништва, држави мењају име они, који ће  злоупотребом мањина ратовати са правима наших грађана. Ако не желите да дате оружје у руке злотворима –који ће помагати суседним национализмима у затирању ћирилице, избацивати из политике, са посла и из грађанства све нас који одбијемо да употребљавамо средњи род за своју децу, да престанемо да славимо крсну славу или прекинемо да негујемо традиције слободе, демократије и антифиашизма –  реците „НЕ” 16. јануара.

Ћутање никога неће учинити невиним. Вучићу и Ђиласе, проговорите !

Напредни клуб