Четвртак, 26.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР ПИШТАЛО, писац

​Не плашим се да ћемо писце размазити наградама

Једна од најважнијих ствари које смо договорили с Конгресном библиотеком у Вашингтону јесте да се убудуће књиге српских савремених писаца и класика штампане на латиници неће водити као „хрватска литература”. Тиме је исправљена вишегодишња бирократска неправда, каже Владимир Пиштало
Владимир Пиштало (Фото З. Анастасијевић)

Прошло је готово годину дана од када је Владимир Пиштало постао најпре вршилац дужности, а недавно и управник Народне библиотеке Србије. Пиштало, један од наших најзначајнијих савремених писаца, био је дугогодишњи професор светске и америчке историје на Колеџу Бекер у Масачусетсу.

После три деценије живота и рада у Америци вратио се у Србију, прихватио директорско место с једном од највећих амбиција – да на Косанчићевом венцу, месту где је у априлском бомбардовању 1941. срушена Народна библиотека, иницира подизање новог здања.

С каквим осећањима у погледу остварених и неких још неоствaрених замисли завршавате годину која је на измаку?

Под покровитељством Министарства културе, заједно са Српском академијом наука и уметности и Народним музејом довршили смо дигитализацију Мирослављевог јеванђеља. Режисер Борис Миљковић је, поводом тог догађаја, урадио кратки филм који ће, на визуелно јединствен начин, сачувати тај процес за будуће генерације. Изабран је најповољнији произвођач за израду свих пројеката и елабората за реконструкцију и проширење библиотечког депоа. Без проширења депоа ми једноставно не можемо да радимо свој посао. Набавили смо и монтирали компакт-полице. Реконструисали смо термотехничке инсталације у високом приземљу. Уградили смо савремени ИП видео-надзор. Започели смо осавремењивање ЦИП службе. Улажемо у потребну опрему за дигитализацију и радимо на виртуелној библиотеци српских рукописа. Поред тога, потписали смо уговоре о сарадњи с културним друштвима „Просвјета” из Беча, „Просвјета” из Мостара, „Просвјета” из Загреба и „Српском самоуправом” из Будимпеште. Један од највећих писаца који је писао на нашем језику, Владан Десница, био је и композитор. С професорком Иваном Прицом и њеним сјајним младим музичарима извели смо премијерно Десничине композиције у Народној библиотеци Србије. Концерт смо назвали Музика Ивана Галеба. Састав публике је био сјајан, а један колега ми је једноставно рекао: „Осећао сам се као господин.” Концерт и изложба о Десници су се из Београда преселили у Културни центар „Милош Црњански” у Новом Саду. Одатле иду у Бањалуку па у Кулу Јанковића у Исламу Грчком. Поносни смо што ће на иницијативу Народне библиотеке Србије једна београдска улица ускоро носити име једног од највећих писаца који су икад писали на нашем језику – Владана Деснице.

Један од ваших најамбициознијих планова за наредне године јесте подизање зграде библиотеке на Косанчићевом венцу, која је срушена у бомбардовању 6. априла 1941. године. Истовремено, прошло је и више од једног века од када је зграда на том месту подигнута, такође 6. априла 1920. године. Како је заправо замишљен тај пројекат и колико је одмакао од идеје? Који би био рок изградње, који фонд би чинио садржај те зграде?

Дигитализацију Мирослављевог јеванђеља и филм Бориса Миљковића о дигитализацији, соларне панеле, књижевну награду и проширење депоа дугујемо сталној подршци Министарства културе и министарке културе Маје Гојковић. То су све веома важни пројекти. Министарство културе је одобрило и средства за јавни конкурс за архитектонско решење обнове зграде на Косанчићевом венцу. Варшаву је, исто као и Београд, уништио генерал Лер. За Пољаке је било питање поноса да обнове своје зграде онако како су изгледале пре рата. Шкољка зграде би била онаква каква је била пре 6. априла 1941. Унутра бисмо имали меморијални центар, са зидом сећања који би причао причу о једном од највећих културцида у Другом светском рату. На Косанчићевом венцу је изгорело пола милиона књига које су одражавале искуство на простору од Венеције до Константинопоља. Нестало је око 1.500 рукописних књига од 12. до 17. века, старе штампане књиге, појединачне вредне библиотеке, каталогизација и комплетна периодика. Ту је добрим делом уништено национално сећање. Паљење књига представља злочин против маште. Али, злочин против маште не сме бити злочин против наде. Зато морамо обновити то место.

Уништена библиотека је направљена на месту римске виле. У подруму би се у стаклу видели римски темељи Београда. Испред зграде би горела вечита ватра. Ту бисмо лети, као и сада, имали књижевне вечери. Део сталне изложбе био би посвећен српским средњовековним књигама из фонда библиотеке. Део простора бисмо симболично посветили рестаурацији старих књига. Не бисмо само обновили зграду већ би у њој перманентно обнављали нашу културу. Поред тога, у Београду има око педесетак легата, углавном недоступних јавности. Ако бисмо излагали по један легат месечно, имали бисмо материјала за четири године.

Меморијални центар би, као Јанус, био окренут и прошлости и будућности. На спрату би била сала с погледом преко кровова на Ушће (Владимир Велмар Јанковић је поглед с Калемегдана назвао „европски поглед”). У тој сали једна земља би сваког месеца представљала своју културу. Када би човек из Токија дошао у Београд, пожелео би да посети то импресивно место културне размене које говори о страдању и ускрснућу града. Платон је рекао да разуме зашто се деца плаше мрака, али да не разуме зашто се одрасли људи плаше светла. Андре Малро је Народној библиотеци Србије поклонио рукопис своје књиге о Пикасу. Том приликом је написао: „У судбини ваше библиотеке видим судбину народа коме су култура и слобода једно.”

Пре неколико месеци боравили сте у Емирату Шарџа на библиотечкој конференцији. Која су најзанимљивија искуства која сте чули од ваших колега из света?

Онлајн посете су свуда премашивале физичке. Ирске колеге су нам говориле о њиховим искуствима crowdsourcing, што је заједнички научни рад у ком учествују људи који нису стручњаци. Уз помоћ читалаца лоциране су старе фотографије из 1890, идентификовани су људи и предели. То је права демократизација научне и библиотечке активности. Нова библиотека у Шаржи зове се Кућа мудрости, по некадашњој библиотеци у Багдаду. Можда о Емиратима не размишљате као о месту где живе Срби, али тамо живе наше породице с децом. Договорили смо се да оснујемо српску дечју библиотеку у Шаржи. Ускоро ћемо им послати двеста дечјих књига. Разговарали смо о томе да Београд постане почасни гост Куће мудрости.

Живели сте око три деценије у Америци, предавали сте светску и америчку историју на Колеџу Бекер у Масачусетсу. Која је искуства из рада америчких библиотека могуће пренети на рад у Народној библиотеци Србије?

Ми смо пре свега национална институција. За ових девет месеци посетио сам библиотеке у Крагујевцу, Чачку, Нишу, Зрењанину, Новом Саду, Крушевцу, Голупцу, Кладову, Кули, Ибарском Колашину на Косову, Призрену, Хан Пијеску, Бањалуци. Народна библиотека не престаје да снабдева књигама библиотеке ван Србије. Истовремено, код нас су одржани Молијерови дани, двестогодишњица Достојевског, при посети колега из Русије, национални Дан Румуније и национални Дан Египта, организовали смо изложбу о песнику Полу Селану, заједно с амбасадама Аустрије и Румуније, организовали смо изложбу о антисемитизму и расизму с амбасадом Шведске. Од амбасадорке Велике Британије добили смо поклон у знак сећања на савезништво у два светска рата, hero’s puppy, наводно једини такав ван Велике Британије. С амбасадом Израела потписали смо коиздавачки пројект прича Елиаазера Папа, мултилингвалног писца нашег порекла који живи у Јерусалиму.

У Америци библиотека настоји да што више пође према својим читаоцима. То радимо и ми. У оквиру пројекта „библиотека ван библиотеке” наши сувенири су присутни у књижарама Делфи. Развијамо нови визуелни имиџ, који чине Миљковићев спот о библиотеци (поред филма о Мирослављевом јеванђељу) и алтернативни лого који раде Славимир Футро и његови студенти. Уметничке слике и скулптуре које припадају НБС летос ће бити доступне посетиоцима у галерији Српске академије наука и уметности.

Једна од најважнијих ствари које смо договорили с Конгресном библиотеком у Вашингтону јесте да се убудуће књиге српских савремених писаца и класика штампане на латиници неће водити као „хрватска литература”. Тиме је исправљена једна вишегодишња бирократска неправда.

Пандемија ковида 19 у великој је мери изменила наше животе, навике… Како се реално одразила на рад Народне библиотеке Србије? С обзиром на то да су се студенти враћали кућама, да ли је у том смислу било промена када говоримо о чланству у односу на претходни период, пре короне?

Наше чланство пало је на једну десетину. Као и друге библиотеке, имали смо више дигиталних корисника него реалних. Сви наши програми и читања преношени су и онлајн. У неколико српских градова основане су библиотеке у ковид болницама. Књига је са својим читаоцима дословно била и у добру и у злу. Искрено се надам да ће студенти који су, у доба ковида 19, изгубили навику да уче у библиотеци, ту навику опет стећи.

У једном од интервјуа сте изјавили да бисте увели књижевну награду за најбољу књигу коју би давали писци писцима. Да ли би писци били објективнији једни према другима у односу на критичаре?

Један пријатељ ми је рекао да је роман писао две године и да би за тај период пристао да прима плату чистачице. Не плашим се да ћемо писце размазити наградама. Десет афирмисаних аутора, који су добили највећа признања, гласаће за своје колеге. Гласови ће се сабирати као код Награде „Меша Селимовић”. Свако од њих ће, својим именом и презименом, стајати иза свог избора.

Данас је једна од горућих тема свакако екологија. Да ли вам је познат пројекат Библиотека будућности 2114. године? То је пројекат према коме би сваки од прослављених писаца приликом примопредаје рукописа у једној шуми крај Осла засадио дрво од ког ће кроз 100 година бити направљен папир за његову књигу. Шта мислите да ли би у некој варијанти оваква акција била изводљива и код нас?

Пошумљавање је одлична идеја. Не само у Ослу већ у свим градовима и местима Србије. У долазећој години на кров библиотеке ставићемо соларне панеле.

Ви сте пре свега познати као писац. Имали сте дугогодишње професорско искуство. Садашња директорска позиција има најформалније обличје. Шта је удобно, а шта неудобно у „оделу и фотељи”?

Тежиште писца је у његовом раду. Припремам роман за следећу годину. Роман ће се звати Песма о три света. Биће писан у првом лицу из женске перспективе. Дешаваће се у 17. веку, а почеће у Перасту. Истовремено, мој роман Тесла, портрет међу маскама преведен је на још два језика, на италијански и на кинески.

 

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Marry
Svaka Cast!
kvantitet ne prelazi u kvalitet
U ovoj polupismenoj zemljici postoje godišnje preko 250 književnih nagrada. Za poredjenje, u muzici postoji maksimum 5. To znači da svake godine budu nagradjeni svi pisci koji postoje, neki i dvaput. Da nije smešno, bilo bi tragično.
dusan1
Ako mogu da se pohvalim ja sam jedan od tih polupismenih koji nije pročitao jednu knjigu više od 30 godina. Kao mlad protraćio sam najlepše godine čitajući knjige jer kompjutera i interneta nije bilo. Nemam ništa drugo da komentarišem osim toga da se divim piscima danas kad misle da ono što pišu neko do sada nije već napisao a da drugi treba to da znaju i čitaju.
BOŠKO TOMAŠEVIĆ
Čestitam Vladimiru Pištalu što se izborio da se knjige srpskih pisaca štampane latinicom ne vode kao dela hrvatskih. To je izuzetno veliki uspeh ovoga čoveka i njegovih saradnika. Nije prijatno kada vidite da samo stoga što vam je knjiga štampana latinicom, po nekom čudnom automatizmu, vi vodite kao hrvatski pisac. Zapravo, taj automatizam nije ni malo čudan, no uzrok mu leži u neobrazovanosti bibliotekara s one strane okeana i ne samo s one strane okeana, no i sa ove.
Ja
Ogromno poštovanje za ovog divnog čoveka! Ne znam da li postoji kompetentnija osoba od njega da digne iz pepela ovo zdanje, da ga neguje kao svoje čedoz da se bori za srpski jezik i književnost. Mnogo sreće Vam želim, dragi gospodine Pištalo, verujemo u Vas!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.