Огледало власти у прибојској кафани

Ето нама распеваног „српског света”. У полицијској школи свакако их нису учили текст песме коју су певали у кафани у Прибоју, али дружина старешина и припадника локалног МУП-а била је довољно осокољена амбијентом земље у којој живе да свој „патриотизам” искаже стиховима: „Ој, Сребренице, тако си ми мила, дабогда се три пут поновила,/ Ој, Сјенице, нова Сребренице, ој, Пазару, нови Вуковару.”

Благо земљи која има такве чуваре реда и мира, који могу да се веселе уз овако злокобне позиве на нове злочине. Кафанске експлозије „родољубља” које позивају на стрељања и силовања нису утихнуле после крвавих ратова. Да све буде грђе, њихови извођачи су млади људи који су се у злим временима деведесетих тек родили.

Ништа није случајно. Да се не правимо луди. Генерацију нових протагониста мржње створили су политичари који не само да се нису потрудили да односе међу народима региона нормализују већ их сопственим национализмима подстичу.

Александар Вучић отпутовао је у Прибој, који још памти злочин у Сјеверину када је трагично настрадало 16 Бошњака. Отишао је да би се спустиле нарасле међунационалне тензије. Поручио је да изградимо земљу и запослимо људе и да не угрозимо мир. Рекао бих да прво треба обезбедити мир, после је лако са запошљавањем.

Баханалија национализма разбеснела је сваког нормалног човека у Србији. Странка слободе и правде, Демократска странка и Грађански демократски форум одмах су осудили инцидент уз захтев да сви припадници МУП-а који су учествовали у хорском призивању новог геноцида буду одмах суспендовани и да се против њих покрене не само дисциплински већ и кривични поступак.

Епилог мора да буде на судовима, а не на друштвеним мрежама. Држава је дужна да делима покаже да неће толерисати изливе мржње. Сви који су у Прибоју дернечили су криви, мада не сносе сви исту кривицу. Нека се утврди.

Системски, институционални и ревизионистички наратив власти у Београду које поричу геноцид у Сребреници додатно охрабрује Србе у Босни и Херцеговини. Провокацијама као да нема краја.

Последњих дана, током слављења Дана Републике Српске – неуставног по пресуди Уставног суда БиХ – забележено је више инцидената. У Брчком је поново уништен графит посвећен жртвама геноцида у Сребреници. Провокација је било у Фочи, Приједору, Јањи. Певало се Ратку Младићу. У Гацку је с разгласа пуштана песма „Не волим те, Алија, зато што си балија”. У Бијељини су мушкарци који су носили бадњак вређали муслиманске вернике испред Атик џамије. У Вишеграду су букали припадници Равногорског четничког покрета.

Власти Републике Српске нису осудиле инциденте. Показало се да је председник Вучић себи учинио услугу што ни овога пута није отишао на прославу Дана РС. Корисно њему, али недовољно Србији.

Однос према ратним злочинима једна од кључних ставки за приступање Европској унији, а Србија на том плану делује успавано. Акциони план за поглавље 23 ревидиран је 2020, али тренутно нема националне стратегије за процесуирање ратних злочина. Претходна је истекла, а нова, која би требало да се односи на период 2021–2025. није ступила на снагу.

Србија је због недостатка пажње Запада последњих година имала превише простора да манипулише чињеницама о пресудама за ратне злочине. Иако ти злочини не застаревају, српско правосуђе игра на време. Процеси се одуговлаче, оптужени из године у годину умиру, а сведоци губе поверење у правосуђе и не пристају да сведоче у поновљеним суђењима. Постоји више од 2.500 предмета који су тек у фази предистраге.

Обраћање председника и великодостојника Исламске заједнице у Србији испред Хасан-агине џамије у Прибоју (Фото: Бета/Д. Гол)

Кључни проблем је што грађани Србије ни до дана данашњег нису упознати какве су злочине током ратова деведесетих починили поједини припадници српског народа. Учињено је све да информације о суђењима за ратне злочине не буду доступне јавности. Медији у већини ћуте.

Упркос јасне пресуде Хашког трибунала, Сребреницу нико од званичника у Београду није спреман да назове геноцидом. Председник Вучић помиње „ужасан злочин” и „масакр”, али пажљиво избегава реч геноцид. Како очекивати да осуди мурал Ратку Младићу усред Београда када је као радикал Булевар Зорана Ђинђића прелепљивао у „булевар Ратка Младића”? Кад се крене од плаката, неизбежно се дође до песме „Ој, Сјенице, нова Сребренице, ој, Пазару, нови Вуковару”.

Тадашњи министар одбране и садашњи креатор „српског света”, Александар Вулин, изјављивао је да се не ради о пресуди већ „освети”, додајући да је Хашки суд прогласио Србе за геноцидни народ. Та лажна теза упорно се потура јавности иако је Серж Брамерц, главни тужитељ Механизма за кривичне судове у Хагу, био више него јасан: „Младићева кривица је његова и само његова.”

Осуђени ратни злочинци гостују у емисијама с националном фреквенцијом, предају на факултетима и у државним институцијама. Србија и даље одбија да Хагу изручи двоје радикала који се терете за застрашивање, претње и нуђење мита сведоцима у поступку против лидера СРС-а Војислава Шешеља.

Кампања заваравања чији је циљ избегавање кажњавања ратних злочина и спречавања уношења нове мржње под плаштом „патриотизма” не посустаје. Порицање и скривање под мрачном сенком геноцида се наставља, чиме се пропушта шанса да се друштво тргне и крене напред.

Србија односе са својим Бошњацима и са Сарајевом неће поправити уколико не реагује на сваку манифестацију ширења мржње. Било за скупштинском говорницом, било на прослави рођења детета у прибојској кафани. Без искреног, ма колико болног, суочавања с прошлошћу живећемо у искривљеној садашњости.

Проблеми у Прибоју, средини у којој је владао вековни спокој између Срба и муслимана, унети су споља. Из Београда, ако хоћу да будем прецизан. Зашто полицајци не би певали када њихова власт негира геноцид у Сребреници?

Све ће се завршити по познатом сценарију. Локални извођачи срамотних радова биће некако санкционисани, они који су их из даљине усмеравали остаће некажњени. Речи су једно, дела друго. Важи колико за полицајца Драгана Зековића, који је славио рођење сина, а потом се једини извинио и Бошњаке замолио за опроштај, толико и за Александра Вучића.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa