Анксиозност је позив да се мењамо

Анксиозност је реч која се у последње време прилично одомаћила у нашем свакодневном говору. Страх, али онај неоправдани, нереалан и брига која расте неподношљивом брзином која обузима за многе је постала стварност. Данијела Младеновић је од жене која две године није изашла без пратње из стана, која је победила агорафобију, данас насмејана, ведра, оптимистична и слободна.

Данијела је позната под именом Анксиозни оптимиста. Она је свој посао посветила онима који деле са њом стрепње и страхове, алио све што ради прихвата само уз оптимизам и веру у боље дане. Њена првобитна идеја била је да пише текстове ради себе, да би се осећала лакше, па онда да би помогла другима, али су њене речи и мисли пронашле пут до великог броја људи. Потреба за речју је превазишла њена очекивања. Усавршавала се и сада ради терапеутски са људима који имају проблем са анксиозношћу.

„Коронавирус је можда само кап која је код људи прелила чашу. Већ смо били уморни, отуђени, асоцијални, под великим притиском, са огромним захтевима и очекивањима од себе и од других. Будућност је била потпуно неизвесна када је наступила корона. Видели смо како свет може у пар дана да стане. То нас је колективно уплашило, а већ смо сви били крхки. На жалост, све је више људи који имају анксиозност и депресију. И тај тренд се наставља. Социјална дистанца, забране и ограничења и страх који се промовише, на жалост, учиниће да многи људи осете анксиозност на својој кожи”, прича наша саговорница која не крије да за себе мисли да је „таква рођена”, сензибилна, брижна, емпатична, забринута за све људе око себе.

Међутим, прве озбиљније знаке анксиозности почела је да осећа када се преселила из родитељског дома, због факултета.

„То је онај тренутак када си још дете, а некако преко ноћи постанеш одговоран за себе. Период одрастања и сазревања је код мене донео додатне страхове. Шта ако не успем? Шта ако је неко мени све обезбедио, а ја не завршим факултет? Где ћу радити? Где ћу живети? Како су моји најближи? Шта ако им се нешто деси? Шта ако се мени нешто страшно деси? Наравно, у том тренутку знала сам да се нешто дешава, али сам то „нешто“ успешно гурала под тепих. Са огромном муком успевала сам да обављам свакодневне задатке, али су они постајали све већи изазов. Одлазак на предавање постао је изазов. Одлазак на испит био је скоро немогућа мисија. То су били први знаци да нешто са мном није у реду”, испричала је присећајући се дана од када је почела њена велика лична борба.

Уследио је и панични напад који често прати дуготрајну анксиозност. Тада је Данијела осетила сву разарајућу тежину беспомоћности. Одједном се деси тај напад који га чини суровим, јер из свакодневице ускочите у нешто најближе паклу, ивици смрти која је стварна до разарајућих граница.

„Вртоглавица, презнојавање, мучнина, убрзани откуцаји срца, борба за дах, снажан нагон за бегом... Знам да опасност не постоји, али мој ум то не може да схвати. На крају прође. Увек је тако. Оно што остане још неко време је осећај исцрпљености, некад потиштености или стида. Често и осећај љутње. Како је могуће да ме тако савлада? Тако сам се осећала док сам их имала, очајно”.

Уз панику, Данијела је имала и проблем са агорафобијом. Из куће није излазила две године, а живот јој је био посебно тежак јер тада је већ била мајка, па са својим сином није могла да води уобичајен живот. Призвала је машту у помоћ, па му је одласке напоље надокнадила занимљивом свакодневицом међу четири зида. Била је, прича она, креативна, сналажљива.

„Сад кад се сетим тог периода, насмејем се сама себи. Нове технологије су ми помагале да негујем агорафобију. Све ми је стизало на кућну адресу, од хране до гардеробе. Курирске службе и потрчко сервиси су били обавезни. Дете сам водила у вртић са комшиницом, али би често остао са мном код куће, јер ни уз пратњу не бих могла да га одведем. Све што нисам морала да обавим, ја сам одложила. Чак сам од куће и радила, налазила хонорарне послове. Наравно, најближи су помагали колико су могли, али бих ја побегла из продавнице чак и када мама иде са мном”, каже.

А за то време најтеже јој је пала њена одсутност.

„Страх је толико био присутан, да сам ја постала потпуно одсутна. Нисам могла да се фокусирам да разговарам са неким, нисам могла нигде да идем, а нисам се осећала добро ни кад би неко дошао код мене. У затвору без решетки, у сопственом дому. Имала сам и страх да други људи виде да се осећам лоше, да се не брину због мене. Тако сам избегавала све. Имала сам страх од свега. Две године нисам сама изашла буквално нигде. А ако бих негде морала, то би било уз пратњу и уз огроман напор. Ове године сам напунила 33 године и тада сам схватила да више не славим рођендан, славим то што сам присутна, што живим.

А онда је уследила борба. Дан за даном, дах за дахом удисала је више, снажније, ојачала је и ослободила се, радом на себи, својих страхова. Одбацила је своје менталне окове.

„Често причам са сином, питам га да ли се сећа када нисмо могли нигде да идемо... Као подсетник колико сам успела. Да, моје дете је много трпело. Није ишао редовно у парк, о осталим стварима да не говорим. Али он није био са мном када сам почела да излазим и да се излажем. То бих радила док би он био у вртићу. Касније, кад смо почели по мало да шетамо, био је неизмерно срећан. Мој први дан на отвореном је изгледао тешко, искрено. Када имаш агорафобију, није баш да само једног дана одлучиш да ћеш излазити. Потребно је суочити се са страхом. То су несигурни кораци, дрхтаво тело и поновно проходавање. То је бол. То је радост и срећа. То је хиљаду емоција у једном тренутку, и лепих и тешких. То је и хиљаду мисли, да ли ћу успети, шта даље и да ли ће се некада поново вратити”.

Данијела каже и да је њена срећа што је у свему што ради неуротични оптимиста, што изнова наставља да покушава, не предаје се и увек верује у најбоље.

„Сваки корак који сам прешла ме је учинио овим што сам данас. Јесте мој пут превазилажења анксиозности био дуг, али сада ми све има смисла. Прошла сам то да бих данас радила оно што волим, да бих могла другима да олакшам. Људи много више науче када им покажеш, а не када им кажеш шта да раде. Да нисам ја све то прошла, данас не бих могла другима да покажем. Благословена сам теретом који носим. Када помажем другима да пронађу смисао у свом животу, тада све у мом животу има смисла”.