Уставна борба за независно правосуђе

„Судови и тужилаштва имају различите улоге у постизању истог циља – васпостављање права. Употребом или злоупотребом те своје моћи, они могу преокренути многе животне судбине, политичке правце и каријере. Отуда настојање политичких моћника да, како год се представљали, држе судове и тужилаштва под собом. Пошто Србија жели да уђе у организовано друштво европских држава, један од услова за пријем у тај савез држава је да политичке странке и политичари држе руке даље од судова и тужилаштава, с чиме се они тешко мире. Они би најрадије да државни органи у којима су представљени (парламент, шеф државе, влада), с позивом на народну сувереност, бирају све судије и тужиоце и да им временски ограниче мандат, не би ли се у њима, уместо професионалног, формирао послушнички дух.

Те тежње законодавне и извршне власти да имају изборну и сваку другу власт над судском влашћу, мада таква решења постоје у свету, тешко је правдати суштинским разлозима. Прве две власти се установљавају применом начела народне суверености, трећа власт применом начела професионалности. Члан прве две може бити сваки бирач, изабран на непосредним изборима или вољом представништва народа. Члан треће може постати само грађанин који поседује професионалну спрему и испуњава законске услове повезане са струком. Док је за избор носилаца прве две власти битна политика (припадништво политичкој странци, јер је избор нестраначког кандидата за посланика, па и шефа државе у републици данас незамислив), за избор носилаца треће власти пресудан услов је струка. Тај избор није у стању да, сагласно начелу народне суверености обавља народ, тј. бирачко тело или његово представништво, нити шеф државе изабран у републици на непосредан или посредан начин (као и свугде, и овде постоје изузеци, који су, бар кад је реч о европским државама, одступање од правила), него меродавно професионално тело, јер само оно може вредновати услов пресудан за тај избор – стручност пријављених кандидата. Другим речима, судска власт треба сама себе да бира.”

***

„За законодавну и извршну власт основ легитимности је поверење већине бирача (народа, грађана), за судску власт основ легитимности је поверење правне струке.”

***

„Показало се да промене у правосуђу од 2006. нису биле поуздана брана од његове политизације. Она је брутално дошла до изражаја у судској реформи 2009, која је управо због тога што је обављена страначки пристрасно доживела потпуни крах.”

***

„Иначе, у Србији је још у другој половини 19. века било на рђаву гласу ’партизанство’ – страначка пристрасност у обављању јавних послова, давање предности страначким пред јавним интересима. У неприкривеном облику таква пристрасност је, по омогућавању вишестраначког система, дошла до изражаја у тзв. новим демократијама, тј. у земљама које су претходно биле комунистичке и са једностраначким системом. Зато је један од неодступних захтева за њихов пријем у савез европских држава био уклањање простора за утицај политичких странака на рад судства. У традиционалним европским демократијама свест демократске јавности је на таквом степену да политизација судства, и када би за њу постојале институционалне могућности, не би могла да опстане без жестоких јавних и правних осуда. Она је као појава у њима готово трајно искорењена. Зато се њима као чланицама савеза европских држава и не постављају захтеви за промену устава или уставних конвенција уколико у њима постоји могућност за политизацију судства.”

***

„И овај радни текст амандмана на важећи Устав у делу о правосуђу (односи се на прву верзију нацрта уставних амандмана из 2018, В. П.) показује колико се политика, без обзира на то која је странка или коалиција странака води, грчевито бори против сужавања својих моћи. Од своје првобитно неопходне улоге каналисања и оријентисања расутог бирачког тела за представничке изборе, која је омогућила настанак и функционисање представничке демократије, политичке странке су временом, тежећи да се изједначе с државом, постале претња опстанку демократије. Показало се да странкама никада није довољно власти, поготово државне. (…) Таква, нескривена или прерушена жеља странака квари особине државних установа и моралну чврстину људи. И да се притисци странака на судство и тужилаштво институционално отежају или сасвим онемогуће, питање је колико би од тада времена требало да прође па да се судије и тужиоци у своме раду воде само уставом, законом и људском слободом. Амерички судија Лернед Хенд својевремено је запазио да ’слобода почива у срцима људи и када тамо умре, не могу је васкрснути ниједан устав, ниједан закон, нити суд’. Верујмо да је слобода у срцима многих наших судија и тужилаца још увек жива.”

Приредио Владан Петров

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa