Уметност перформанса

У ретким ситуацијама када се говори (натуца?) о књижевном превођењу, углавном чујемо фразу над фразама – како се превод књижевног дела сматра највишим обликом превођења јер је „он много више од пуког превођења текста”, што би ваљда требало да наговести присуство извесне спиритуалне компоненте у том процесу.

Ако је књижевно превођење „највиши облик превођења”, онда изгледа, макар на овој географској ширини, постоји нека недоследност у томе што је оно у поређењу с другим „нижим” облицима превођења финансијски најнеуносније. Издавачке куће настоје да сарађују с професионалним, „провереним” преводиоцима, али колико год им преводилац био пожељан, оне од њега готово неизоставно – уз мали број часних изузетака – очекују да има разумевања за тежак положај књижног еснафа и да свој рад ипак не третира као класичан посао као што су штампа, прелом текста, лектура и коректура, дизајн корица и малопродаја књига, чије су тарифе постојане и из којих је поменути спиритуални моменат очигледно искључен.

Упркос томе, чини се да не мањка преводилаца спремних да пошто-пото остваре сан о објављивању својих урадака. Разлози за то могу бити разнолики, неки су алтруистички, неки мало мање. Поједини књижевни преводиоци сматрају да њихов рад „доприноси бољем разумевању међу културама”, други истрајавају „из љубави према књижевности”, трећима се пак свиђа да се њихово име повезује са именом неког познатог писца, док има и оних којима „књижевни преводилац” напросто звучи престижније него, на пример, „незапослени филолог”, па хрле да зароне у тај pot-au-feu у ком места за испољавање сваковрсних нематеријализованих креативних порива има напретек, а параметара за вредновање традиционално недостаје (солидно владање матерњим језиком, на пример, одавно није чак ни предуслов за бављење овим не-послом), па се и простор уметничке слободе зачас претвори у простор менталне распојасаности.

Шта год да је разлог, претпоставка је да књижевно превођење представља пријатност, а не нешто што се доживљава као административни посао. Да парафразирам речи Клифорда Ландерса, најизразитија карактеристика књижевних преводилаца заправо је њихово осећање да обављају мисију.

А истина је да готов превод доноси огромну интелектуалну сатисфакцију и испуњење након дуге потраге за правим регистром и напора да се савладају ограничења која постављају језик с ког се преводи, матерњи језик, културни контекст и узуси очекивања. Они разигранији међу нама са ентузијазмом усавршавају своје вештине, труде се да добро упознају пишчево стваралаштво, дело које преводе и контекст у ком је настало. И стало им је да га „изведу” на сцени свог језика за оног једног, правог читаоца. И ту је коментар Харија Авелинга посебно релевантан: „Књижевни превод је забава, уметност перформанса, а књижевни преводиоци су перформери, уметници”, чији су алати страст, знање, бравурозне језичке вештине и креативност, иако ублажена (ја бих ипак рекла – строго контролисана) текстуалним ограничењима и језичким конвенцијама. У противном, све је само таштина и егзибиционизам.

Kњижевна преводитељка с пољског, добитница награде „Милош Н. Ђурић” за најбољи превод из области поезије за дело „Ја сам жена” Ане Свиршчињске (Штрик, 2019)