Ламент над судбином оних који нису добили друштвене станове

Обраћам се поводом дописа др Драгана С. Вујновића, објављеног у рубрици Међу нама 28. децембра под насловом „Треба обештетити оне који нису добили друштвене станове”. Ко зна чиме је аутор био мотивисан да овакав став заузме и изнесе преко новина у јавност.

У том допису има нечега што посебно иритира и до жестине уводи у лоше расположење. Господин Вујновић ламентира над судбином грађана који у време социјализма нису добили друштвене станове. Притом са зачуђујућим незнањем, или намерно, ниједном речју не наводи разлоге како је и због чега дошло до тога. Да је био иоле објективнији, видео би их у чињеници да су поменути радници у то време били знатно млађи и са мало радног стажа, па нису ни могли да конкуришу за стан или кредит.

Аутор предлаже да влада овако нанету „неправду” отклони на терет државног буџета и примања (пензија) грађана који данас користе те станове. Зачудо, у свом ламентирању није узео у обзир много бројније кориснике кредита за стамбену изградњу, који су током отплате за само неколико година били толико обезвређени галопирајућом стопом инфлације да су рате падале на вредност само једне паклице цигарета. Било је појединаца, углавном виших руководилаца, који су, поред ових кредита, добијали и станове, али то се тада третирало само као преступ због којег су предузимане мере дисциплинске одговорности.

Полазећи од свега наведеног, треба поставити још неколико питања, на која није тешко одговорити. На пример: да ли су „добитници” друштвених станова срушили ону државу и тиме и систем који је подразумевао да свако треба да има кров над главом после извесног времена проведеног на раду? Или, ако се зна да су станове добијали претежно радници из сиромашнијих слојева тадашњег друштва, а кредите за зидање кућа руководство и функционери, има ли моралног основа и људске логике да терет „обештећења обесправљених радника” сносе искључиво корисници тих станова, а да власници кућа изграђених уз помоћ стамбених кредита вредних од 100.000 до 200.000 евра остану по страни? Сматрам да се у овом случају не може прозивати ни држава Србија, јер је доста ломова претурено и преко њених „леђа”.

Раде Лечић,
правник у пензији, Крагујевац