Крајпуташи су живе камене душе

Косјерић – Крајпуташ је био призивник душама погинулих да могу лакше да се врате својим кућама из недохватне даљине у којој су пострадали – на ратишту, у маршу, колони, болници, од глади и невремена... Многима се и не зна гроб, али крајпуташ је више од тога – жива камена душа. Захвални потомци су осећали духовну потребу да својим светлим прецима прихвате душу и да она проговори руком вештих мајстора клесара.

Овако о тим споменицима наше прошлости, још живим крајпуташима косјерићког краја, где су у приличном броју сачувани, пише у управо објављеној књизи „Живе камене душе” њен аутор Милијан Деспотовић. Књига је изашла у издању Удружења потомака ратника 1912–1920. „Љубомир Марић” из Косјерића, које је минулих година предузело низ послова да се овдашњи крајпуташи обнове и сачувају.

Читамо да је то удружење, закључно с прошлом годином, обновило укупно 119 крајпуташа у овом крају и две чесме на којима су уписана имена 142 ратника, у сарадњи са Академијом СПЦ за уметност и конзервацију, с пуном свешћу да су ти споменици вредно културно наслеђе. Тако се код старе цркве брвнаре у Сечој Реци налази целина од око 40 ових споменика подигнутих изгинулима у балканским ратовима и Великом рату. На њима је пре деценију обављена конзервација, натписи поправљени и освежени бојама. У порти косјерићке цркве обновљен је 31 крајпуташ, у Радановцима 15, Маковишту осам, код цркве у Ражани седам. Удружење је наставило активности поводом пописа и прикупљања крајпуташа по селима и њихово измештање уз проходне путеве.

Аутор књиге даје и имена палих у ратовима из овог краја, највичнијих каменорезаца, текстова на крајпуташима: „О, овде стани, роде, путниче, немој свог труда пожалити, прочитај жалосни спомен покојног Петра Грбића из Косјерића, поживи 23 г., а погибе 11. октобра 1876. г. Овај спомен диже брат Ђоко за његову част и поштовање”, пише на крајпуташу младом ратнику палом у Јаворском рату. „Стојимир Димитријевић из Маковишта остави свој млади живот, патећи од глади и зиме као регрут у албанским кршевима 1915. г.” Један је са овом поруком: „Приђи, погледни, Јовановић из Цикота поживе 20 г., а погибе у Кладници под Јавором 24. јуна 1876. г. Спомен подигну сину отац Радојица.” На крајпуташу уз косјерићку улицу пише да је ратник Вукашин Радовановић имао само 23 године кад је умро у тимочкој војној болници „због ратних напора”, његова мајка Радојка подигла је „овај споменик добром сину јединцу”. Помиње се у књизи и крајпуташ добровољцу са седам рана, ратнику који је током албанске голготе изморен од глади и мраза умро у напуштеном конаку Омер-паше и десетине других.

– Подизање крајпутних белега, на раскршћима путева, покрај кућа, код цркава или других значајних места давна је традиција. Тога је било још у 14. веку, али она је на бројности добила тек после балканских и Првог светског рата када смо као народ много пострадали. Постојао је посебан обичај призивања душа погинулих или умрлих оплакивањем, набрајањем. Ишле би њихове мајке и супруге да крај споменика са погинулим наглас, нарицањем „поразговарају”. Да и своју душу умире, често у самоћи и беспомоћне. То су примале као судбину – наводи Деспотовић, додајући да косјерићки крај, у историјском смислу, баштини готово 200 споменика крајпуташа. А као белег страдалим прецима подизане су и спомен-чесме, али у мањем броју. Једна од таквих налази се у засеоку Цајићи у Субјелу.

– Сакрална култура данас мора бити ослобођена престижа на гробљима и израженим социјалним разликама с једне стране и немара којим се отура „народно надгробно злато” с друге стране. Крајпуташи су у том смислу добри опоменици, они на ту придику имају пуно право – закључује аутор књиге, о којој је у рецензији мр Велиша Јоксимовић написао да „указује и на патриотску и етичку димензију односа према колективном памћењу, традицији и традиционалним вредностима”, а проф. др Слађана Миленковић навела да је ово „документарна, али и родољубива и антиратна бележница, која је, очито, замишљена да буде каталог, али је ту форму својим озбиљним прилазом садржајно надрасла”.