Четвртак, 26.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Крајпуташи су живе камене душе

Подизање белега на раскршћима, покрај кућа, код цркава или других значајних места давна је традиција, али је на бројности добила тек после балканских и Првог светског рата
(Фотографије из књиге „Живе камене душе”)

Косјерић – Крајпуташ је био призивник душама погинулих да могу лакше да се врате својим кућама из недохватне даљине у којој су пострадали – на ратишту, у маршу, колони, болници, од глади и невремена... Многима се и не зна гроб, али крајпуташ је више од тога – жива камена душа. Захвални потомци су осећали духовну потребу да својим светлим прецима прихвате душу и да она проговори руком вештих мајстора клесара.

Овако о тим споменицима наше прошлости, још живим крајпуташима косјерићког краја, где су у приличном броју сачувани, пише у управо објављеној књизи „Живе камене душе” њен аутор Милијан Деспотовић. Књига је изашла у издању Удружења потомака ратника 1912–1920. „Љубомир Марић” из Косјерића, које је минулих година предузело низ послова да се овдашњи крајпуташи обнове и сачувају.

Читамо да је то удружење, закључно с прошлом годином, обновило укупно 119 крајпуташа у овом крају и две чесме на којима су уписана имена 142 ратника, у сарадњи са Академијом СПЦ за уметност и конзервацију, с пуном свешћу да су ти споменици вредно културно наслеђе. Тако се код старе цркве брвнаре у Сечој Реци налази целина од око 40 ових споменика подигнутих изгинулима у балканским ратовима и Великом рату. На њима је пре деценију обављена конзервација, натписи поправљени и освежени бојама. У порти косјерићке цркве обновљен је 31 крајпуташ, у Радановцима 15, Маковишту осам, код цркве у Ражани седам. Удружење је наставило активности поводом пописа и прикупљања крајпуташа по селима и њихово измештање уз проходне путеве.

Крајпуташи из косјерићког краја

Аутор књиге даје и имена палих у ратовима из овог краја, највичнијих каменорезаца, текстова на крајпуташима: „О, овде стани, роде, путниче, немој свог труда пожалити, прочитај жалосни спомен покојног Петра Грбића из Косјерића, поживи 23 г., а погибе 11. октобра 1876. г. Овај спомен диже брат Ђоко за његову част и поштовање”, пише на крајпуташу младом ратнику палом у Јаворском рату. „Стојимир Димитријевић из Маковишта остави свој млади живот, патећи од глади и зиме као регрут у албанским кршевима 1915. г.” Један је са овом поруком: „Приђи, погледни, Јовановић из Цикота поживе 20 г., а погибе у Кладници под Јавором 24. јуна 1876. г. Спомен подигну сину отац Радојица.” На крајпуташу уз косјерићку улицу пише да је ратник Вукашин Радовановић имао само 23 године кад је умро у тимочкој војној болници „због ратних напора”, његова мајка Радојка подигла је „овај споменик добром сину јединцу”. Помиње се у књизи и крајпуташ добровољцу са седам рана, ратнику који је током албанске голготе изморен од глади и мраза умро у напуштеном конаку Омер-паше и десетине других.

– Подизање крајпутних белега, на раскршћима путева, покрај кућа, код цркава или других значајних места давна је традиција. Тога је било још у 14. веку, али она је на бројности добила тек после балканских и Првог светског рата када смо као народ много пострадали. Постојао је посебан обичај призивања душа погинулих или умрлих оплакивањем, набрајањем. Ишле би њихове мајке и супруге да крај споменика са погинулим наглас, нарицањем „поразговарају”. Да и своју душу умире, често у самоћи и беспомоћне. То су примале као судбину – наводи Деспотовић, додајући да косјерићки крај, у историјском смислу, баштини готово 200 споменика крајпуташа. А као белег страдалим прецима подизане су и спомен-чесме, али у мањем броју. Једна од таквих налази се у засеоку Цајићи у Субјелу.

– Сакрална култура данас мора бити ослобођена престижа на гробљима и израженим социјалним разликама с једне стране и немара којим се отура „народно надгробно злато” с друге стране. Крајпуташи су у том смислу добри опоменици, они на ту придику имају пуно право – закључује аутор књиге, о којој је у рецензији мр Велиша Јоксимовић написао да „указује и на патриотску и етичку димензију односа према колективном памћењу, традицији и традиционалним вредностима”, а проф. др Слађана Миленковић навела да је ово „документарна, али и родољубива и антиратна бележница, која је, очито, замишљена да буде каталог, али је ту форму својим озбиљним прилазом садржајно надрасла”.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.