Зидови Београда – од Митерана до Младића

Прашина коју је подигао лик Ратка Младића осликан на згради у Београду изазвала је напетост између оних који га сматрају ратним злочинцем и оних који га називају херојем. Али, тензије нису биле ни близу као оне које је 1933. изазвао мурал Дијега Ривере у Њујорку, када су негодовали и они који су презирали комунизам, али још више они који су се гнушали цензуре.

Наиме, чувени мексички сликар је готово неприметно, али радикално, изменио мурал који је требало да краси нови Рокфелеров пословни центар у срцу Менхетна. И то тако што је, у оквиру слике која сумира једну еру, додао икону комунизма – Владимира Лењина. За Риверу то је био одговор на критике да се продао америчким капиталистима, будући да је овај члан Комунистичке партије пре Рокфелера радио и низ мурала за „Форд”. Ривера је одбио да уклони Лењина, па је Нелсон Рокфелер уклонио мурал, а њујоршки уметници данима су протестовали због цензуре.

У Северној Ирској, нарочито у Белфасту, мурали непогрешиво откривају у ком делу града се налазите – републиканској области или сте у унионистичкој радничкој четврти, јесте ли међу католицима или протестантима. Од сукоба две различите политике, две различите религије, Северноирци су направили туристичку атракцију.

А шта је са зидовима у Србији? Каква порука се са њих шаље? И коме се обраћају?

– Објавили смо 2011. године истраживање о историјату мурала у Београду и пописали смо око 50 осликаних од 1970. до 2010. Повремено чујемо коментаре да су наши мурали наставак праксе осликавања фасада и наслеђе из периода СФРЈ. Али истина је сасвим другачија. До 2014, када смо колегиница Мирјана Радовановић и ја, испред удружења КУРС, осликали „Борба, знање, једнакост“ само је један мурал носио носио јасну политичку поруку. Реч је о муралу „За солидарност са народима Латинске Америке“ који је уметничка бригада Салварора Аљендеа из Чилеа осликала на згради СКЦ-а 1977. године. Мурали имају велики потенцијал, јер су уметничка дела доступна свима. Није потребно да одете у галерију да бисте их видели, већ вас она сама проналазе – прича за „Политику” Милош Милетић, визуелни уметник и један од оснивача удружења КУРС.

Први мурал у престоници, сведочи поменуто истраживање, осликао је Лазар Вујаклија 1970. године на зиду једне мале занатске радње у Булевару краља Александра. Фасаде су потом осликаване због посете председника Француске Франсоа Митерана, пред Девету конференцију Покрета несврстаних, у име отварања Музеја ваздухопловства… Али више од десет година закон није познавао овакву уметничку интервенцију. Тако је, док је с групом студената осликавао фасаду некадашње Југобанке, професор Чедомир Васић приведен у полицијску станицу и пуштен тек пошто је директор банке потврдио да има његову дозволу за рад на фасади. Пошто је 1989. Савет скупштине Београда усвојио документ у којем се први пут помиње осликавање фасада као начин уређења града, мурали почињу да из илегале прелазе у оквире закона.

Последњих година престоница је добила и четири нова која потписују уметници окупљени око удружења КУРС – осим што су осликали фасаду једне стамбене зграде, мурал „Борба, знање, једнакост” настао је поводом Дана студената, „20. октобар” за седамдесетогодишњицу ослобођења Београда, а последњи је обележио осам деценија од оснивања Интернационалних бригада.

– Истражујући историју мурала приметили смо да нема оних који говоре о антифашистичкој борби, што је доста супротно представи која је присутна у друштву о уметничкој пракси у јавном простору за време СФРЈ. Наш циљ није да дамо само естетску верзију неког догађаја или да улепшавамо фасаде, већ иза сваког нашег мурала стоји озбиљан истраживачки рад. Сматрамо да мурал може да има и едукативну функцију, да буде споменик једном времену – појашњава Милетић.

Међутим, пут од идеје до реализације поплочан је низом дозвола, а зависи и од тога да ли се мурал ради на фасади стамбене зграде или институције. Искуство КУРС-а показује да у просеку, од првог папира до почетка осликавања фасаде, прође око годину дана.

– Ако је реч о стамбеној згради прво морамо да прибавимо одобрење станара, а онда и дозволе од Завода за заштиту споменика. Како од градског, тако и од републичког уколико се ради о строжој зони заштите. Будући да је, према Закону о становању, обнова фасаде инфраструктурна интервенција, а да ће скеле заузимати тротоар, морамо да се обратимо и саобраћајној комисији којој се предаје елаборат на коме раде овлашћени пројектанти. Није чак исто ни да ли је зграда у центру града или изван њега – набраја наш саговорник шта је све потребно урадити како би се добило зелено светло.

Уколико је реч о фасади институције, ствари могу бити лакше, али не нужно. Тако је мурал посвећен ослобођењу Београда, а који се налази на зидовима Завода за ментално здравље у Палмотићевој улици, прошао без већих бирократских мука. Али то није био случај и са Студентским градом, где су се чланови КУРС-а добро помучили док су утврдили ко је надлежан да дâ пристанак за израду мурала поводом годишњице Шпанског грађанског рата.

– Само осликавање траје свега нешто више од недељу дана. И није јефтино. Заправо, најскупља је скела која може да кошта око 1.000 евра за неколико дана и на то утиче много фактора: тип терена, висина, време осликавања... Осим компликоване и непрецизне процедуре за добијање дозволе, осликавање зидова отежава нам и проналазак фасаде. Многи станари не желе да дају сагласност, надајући се да ће она бити згодно место за билборд и да ће тако имати и финансијске користи. Ипак, не одустајемо, прибављамо папире, тражимо адекватне фасаде – прича Милош Милетић, који је са Мирјаном Радовановић осликао мурале и у Палестини, Хрватској, Аустрији...

А није одустао ни Дијего Ривера. Оно што је замислио у Њујорку, спровео је у Мексику. И не само што није уклонио Лењина већ је додао и оснивача чувене породице – Џона Рокфелера. И то тако што га је приказао како лута са женом док изнад њихове главе лебди ћелија сифилиса… Ни то није прошло неопажено и без питања од чега је умро и како је живео родоначелник породице која је синоним за недостижно.

Није мурал свака слика на фасади

Лик Ратка Младића који су насликали навијачи „Партизана” у Његошевој улици на Врачару, указује Милош Милетић, није мурал.

– Најпростија дефиниција мурала је та да је реч о великој слици на фасади. Оне се не раде нелегално, под окриљем ноћи. Лик Ратка Младића је нека врста уличне визуелне интервенције, али није мурал. Занимљиво је питање како је он урађен. Знамо да станари нису дали сагласност, али не знамо како власт није реаговала на кршење више закона? Али највећи проблем је какву поруку шаље – истиче Милетић.