Четвртак, 26.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

„Пут великана” као споменик сећања

Радња највећег дела наше представе смештена је управо на дан кад се велики Нушић, позоришни чаробњак и добротвор, опрашта од живота, каже Весна Станковић
Сцена из представе „Пут великана” (Фото: Сања Лисица)

Прича представе Пут великана” дешава се управо 18. јануара, али давне 1938. године, дан уочи смрти највећег позоришног ствараоца Србије: Бранислава Нушића, који је био веома везан за Народно позориште у Београду, али и за „Политику”. У посету му долазе пријатељи и колеге, да га обиђу, утеше, разоноде… Београдска премијера представе „Пут великана” рађене према тексту Бошка Пулетића који ће се остварити у лику Нушића, а у драматизацији и режији Весне Станковић која тумачи и лик Жанке Стокић, биће изведена вечерас, од 20 сати, на сцени „Раша Плаовић” националног театра, а у продукцији Центра за културу Пожаревца. Музику је урадио Властимир Павловић Царевац, костиме Ирена Ристић, а сценографију Драган Совиљ.

Лик Миливоја Живановић тумачи Лепомир Ивковић, Љубинке Бобић драмска уметница Соња Кнежевић, а Јаворке њена колегиница Тијана Вишковић.

Весна Станковић
(Фото: Небојша Бабић)

‒ Тијана Вишковић је у свом родном Пожаревцу иницирала да се направи представа о једном од највећих српских глумаца свих времена Миливоју Живановићу. Позвала је Лепомира Ивковића, Лепомир је позвао мене и ту све почиње. Сматрам да Миливоја не можемо одвојити од Бранислава Нушића, који је вероватно најзначајнији за његову каријеру, јер га је препоручио позоришту. До тада је Миливоје играо у путујућим трупама. А где је Нушић, ту су и Жанка Стокић и Љубинка Бобић ‒ каже за „Политику” Весна Станковић и наглашава:

‒ Често се дешава да људи, кад допадну невоље, остану потпуно сами. Нушића су пријатељи посећивали до последњег дана. Радња највећег дела наше представе смештена је баш на тај дан, кад се велики Нуша, позоришни чаробњак и добротвор, опрашта од живота. Али како је то уобичајено међу позоришним људима, то не иде уз сузе и тугованке, него уз песму, вино, глуму, смех.

Браниславу Нушићу баш те вечери у посету долазе пријатељи и колеге: Миливоје Живановић, Жанка Стокић, Љубинка Бобић, Јаворка...

‒ Публика ће управо имати прилику да на сцени гледа и слуша анегдоте о овим великанима српског позоришта. Неке су им познате, а неке нису. А на тај начин се упознају са деловима живота готово заборављених уметника. Поред осталог Миливоје Живановић нам прича свој животни пут, када је као младић отишао у Нови Сад, да би га примили у позоришни ангажман, а то прво вече преспавао је на клупи, јер није имао пара за смештај. Жанка Стокић је била једна од највољенијих глумица. Када је обележавала 25 година рада, госте је дочекивала, наравно, у кафани, у Скадарлији, где је проводила највећи део свог слободног времена. Гости су долазили од раног јутра, да јој доносе поклоне. Било је ту свакаквих дарова, али и новца. Од пара које је добила тог дана, али и од представе, чији је сав приход дат Жанки на поклон тог дана, она је купила кућу ‒ прича наша саговорница.

Нушић је, како каже, на неки начин био њихов позоришни отац. Миливоја је пронашао док се одмарао у једној бањи, а млади глумац му пришао и замолио га за помоћ у прављењу неке представе. Љубинка Бобић је као девојчурак била код родбине у Скопљу, док је Нушић био тамо управник. Једне вечери је она загледала плакате испред позоришта, пришао јој је Нушић, одвео да гледају генералну пробу и препоручио је за Народно позориште. А Жанка и Нушић су имали посебну линију препознавања и љубави. Неки чак тврде да је ту било и много више од пријатељства. Свакако је у друштву са њима било магично.

О томе колико је деликатно када глумица игра глумицу, у овом случају славну Жанку Стокић, Весна Станковић каже:

‒ Увек је незвахвално играти неког ко је био тако велики. Ми знамо како је она изгледала, али не и како је глумила. То ми је донекле и олакшало задатак, јер не бих волела да радим бледу имитацију. Само сам покушала да је прикажем из једног приватног, интимног угла, кад она сама не мора ништа да глуми. И то сам тражила и од осталих колега, кад су креирали своје ликове.

Позориште је, беседи Весна Станковић, од свих уметности најкрхкије и најнесталније. Композитор остави иза себе композицију, сликар слику, писац књигу, певач трајни снимак, а позоришни глумац кад оде са сцене, остане само сенка и сећање. Сећања брзо избледе и мени је тужно да данас и неке младе колеге глумци не знају ко су били Љубинка Бобић или Миливоје Живановић. Ова представа је као један споменик сећања, као лекција о незабораву, коју посвећујемо својим колегама, великанима, отуда и име представе.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.