Вреди ли данас писати и објављивати књиге

Под суровом турском окупацијом, још 1494, у Цетињу је штампана прва књига на српском језику – „Октоих првогласник” Ђурђа Црнојевића и штампара Макарија. То је једна од највише коришћених богослужних књига у Српској православној цркви. А црква је, као што знамо, била једини заклон од турског насиља и потурчавања српског народа. Велики српски просветитељ и реформатор Доситеј Обрадовић (1739–1811), пре доласка у Србију да се 1804. придружи Карађорђевим устаницима, живео је и радио у свим већим европским престоницама. Говорио је седам језика, али му је животни циљ био просвећивање српског народа под вековном турском влашћу. Маштао је и успео да у та тешка времена објави књигу на српском језику „Живот и прикљученија”. Постао је први министар просвете, именован од Карађорђа, нажалост с кратким мандатом због пропасти устанка. Основао је Високу школу (будући универзитет) и, по легенди, поштованом вођи изговорио је чувену реченицу: „Књиге, књиге, господару, а не трице и кучине”, потенцирајући да се само читањем и учењем српски народ може извући из глиба незнања и неписмености. Тако је то било на почетку наше писмености и стварања српске културе.

Ако наслућујете како је мукотрпно седети и строго концентрисано писати књигу, а још теже написану објавити, питање из наслова је сасвим смислено. У данашњој ерупцији масовних медија и друштвених мрежа, заснованих на рекла-казала и оговарачкој утакмици, онда се питамо коме и чему написане књиге уопште служе. По подацима о продатим примерцима, скоро да је такав посао неисплатив. Данас се купују књиге једино на трафици, и то ако говоре о љубавним авантурама познатих естрадних личности, неуспелих најављивачица с ТВ станица или евентуално непознатим странама живота познатих личности или спортиста. Притом у тиражима од стотинак примерака, због незаинтересованости публике, али и великог броја неписмених.

Ко уопште данас чита књиге? Богати предузетници с листe из Пандорине кутије, власници бесних вила по Дедињу и Сењаку, возачи најскупљих аутомобила по београдским улицама, да би до тог стандарда дошли, прочитали су сијасет стручних, научних и филозофских књига. Немојте ме засмејавати. Они у својим пословним подухватима, чак и током боравка у најскупљим светским летовалиштима, осим новина и рубрика о пореским прописима и откривеним преступима, нису прочитали ни једну једину књигу. Гарантујем, с малим изузецима. Па како су све то стекли? Вештином и „мувањем”. Саморекламирањем на ТВ шунд програмима и у петпарачким новинама. Уместо знања које би стекли из прочитаних књига, за шта немају времена, знање они купују преко оних који за њих радe и који су оседели од читања књига и прописа из њихових „дисциплина”. Све се може купити, зар не?

За време професорског и научног стажа написао сам и објавио више од двадесет књига. Из области којимa сам се бавио, дакле стручних и научних, али и од националног и ширег друштвеног интереса. Ни од једне од објављених књига (а неке су објављене у више издања и на енглеском језику) нисам имао никакве материјалне користи. За најновију књигу о, у данашње време, значајној теми српског националног интереса, од „хонорара” који сам добио у објављеним примерцима успео сам да продам десетак, а поклонио више од 70 примерака. Надам се да је еминентни издавач моје књиге материјално прошао боље од мене. Не кајем се, јер су те књиге за мене биле од круцијалног интереса за стручно и научно напредовање до статуса редовног професора, за продубљивање знања и за преношење тих знања мојим студентима. Срећан сам кад их сретнем и кад ми кажу како су им моје књиге биле од користи. Материјалне користи од објављивања мојих књига имали су факултети који су их стављали на листу обавезне литературе или власници високих школа на којима сам предавао. Али, с обзиром на успостављену и некажњиву праксу, масовног фотокопирања књига, не верујем ни да су они имали велике користи. Чак су у томе кршена моја ауторска и друга права, јер су се књиге доштампавале у новим тиражима, а да је то прикривано од аутора и сматрано његовом професионалном обавезом. Искуства мојих бројних колега су слична. Ја макар нисам улагао сопствена средства за трошкове припреме, штампање и опремање објављених књига. Али, питам се, шта рећи за часне интелектуалце који су улагали сопствени новац у издавање драгоцених књига за српску културу и самосвест, а да нису од тога имали материјалне користи, сем људске и интелектуалне сатисфакције.

На питање из наслова одговарам: да, вреди мукотрпно стварати књигу, уз несаницу и губитак вида, јер то је питање егзистенције аутора који држи до себе. То је, између осталог, ауторова борба против ништавила и јефтиних атракција којима смо свакодневно бомбардовани. То је начин да се остави траг у прашњавом времену у коме смо живели. Зато, господо аутори, пишите и објављујте, доћи ће ваљда неке нове генерације које ће, осим забаве и друштвених мрежа, имати времена и за читање и продубљивање знања.

Редовни професор универзитета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa