Среда, 25.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Књижевни горостас са уског колосека

Није Радовану Белом Марковићу падало на памет да се скраси у Београду, где би у престоници стекао везе, успоставио конекције у књижевним и политичким кулоарима у којима су инсталиране лансирне рампе за експлозију књижевних каријера. Гледао је на то с подсмехом

Биће то овако. У једној земљи, није важно којој, у једној вароши, може бити било која, и међу људима, није важно каквим, један писац постаће све читанији. Његова дела ће постхумно добијати награде које није стекао за живота. У тој земљи, у тој вароши и међу тим људима његови романи постајаће све вреднији и све цењенији како време пролази, што ће само значити да је писац био оно што никада није желео. Био је пророк.

А могло се наслутити да ће бити баш тако. Када се чинило да је заборављен, он би се све више помињао, баш као што је и писао: Нико, или готово нико, не осећа време као једно и апсолутно. Чак и они, да парафразирам Десанку Максимовић, који не мере време на сате, говоре о оном пре и после и тврдо верују да се нешто збило само сада и да то што се збива није ни било, ако их се није тицало.

Било је то овако. Седео сам с двојицом новинарских ветерана и једног од њих, који има везе с Ниновом наградом, питао сам – када ће је коначно доделити Радовану Белом Марковићу. И упитани и онај други рекли су ми – а зашто би када је Бели већ има! Рекао сам да је нема, али они су били спремни да се кладе да ју је добио, зато што се, једноставно, неке ствари подразумевају, без обзира на то шта пише на „гуглу” или у историји српске књижевности. Као да смо се преселили у ванвременски свет ванвременске земље и ванвременских јунака из романа Радована Белог Марковића.

Као што се Леонардо Дикаприо усудио да игра Великог Гетсбија после Роберта Редфорда, баш тако ће се осећати добитник Нинове награде. Редфорд никада није добио Оскар за главну мушку улогу, а Дикаприо јесте, али за неки други филм, што је мање важно. Ако добитница буде жена, осећаће се као да игра у римејку „Фаталне привлачности” после Глен Клоуз.

Можда ће победнички роман у зараћеној и подељеној српској књижевности бити сјајан, али ће над њим лебдети сенка највећег српског писца који није добио Нинову награду.

Али ни Алфред Хичкок никада није добио Оскар за режију. Дакле, ручни часовник Радована Белог Марковића, управника лајковачке библиотеке, показује неко друго време, оно у којем с двојицом колега, уместо у кафани, одлазим на лајковачку пругу, где нас Бели смешта на колосек који води ка никуда. Јутро је, нас тројица пушимо, гори нам цигара. Ја сам надгласан јер је Бели одувек имао Нинову награду, рекоше ми, иако то никада није објављено ни забележено.

Али шта је истина? Оно што се догодило, или оно што мислимо да се догодило. Као што је једном рекао Борхес, Нобелову награду за књижевност није добио јер су господа у Стокхолму мислила да су му је већ једном доделили.

Сада радњу пребацујем у ноћ. Фикцијски пут лајковачком пругом се одужио. Годинама пуста железничка станица остала је иза нас, деценијама се не чују возови „ћира” који су из Лајковца кренули 1908. године, освајајући педаљ по педаљ земље, као на Дивљем западу. Ходамо лајковачком пругом и пребацујемо причу на незаборавни трећи напад хокејашке репрезентације СССР-а и легендарног Владимира Харламова. Где нам сад он паде на памет? Тада је пао мрак. Медији су објавили вест да је преминуо српски писац Радован Бели Марковић.

Зашто сам вештичарио тог јутра, на шта ме сутрадан подсетио колега. Осећао сам се због тога као саучесник, згубудан са лајковачке пруге ког је нокаутирао воз. Изазвао сам га на двобој и локомотива је допутовала из прошлости, на заказану тучу. Звезде су јој осветљавале пут. Бели је склопио свој ручни сат. Тог тренутка престао је да куца.

„Отишао је лајковачком пругом, придружио се том сазвежђу својим особеним гласом, где су Десанка Максимовић, Љуба Поповић, Бранислав Петронијевић и још многи Ваљевци”, рекао ми је Матија Бећковић, ученик Ваљевске гимназије, коју је похађао са Белим. Рече ми Матија још и ово:

„Тако као он нико није писао. Марковић Кодер, најчуднији српски песник, родио се у Ћелијама код Лајковца, баш где и Бели, тако да је језик направио Кодер, а онда га је Бели Марковић изнео на сунце, као благо. Народни језик је учинио књижевним, а таквога народа и такве књижевности није било. Он је језик осећао као мелодију, али су се налазили читаоци који су то волели. Зато је он једна од најоригиналнијих појава. Тај његов књижевни лавиринт личио је на бубе које се замотају у ћилибару. У тој паучини језика учинио је да његове књиге постану ћилибари. Зато је његов одлазак црни дан за бело Ваљево и лепу књижевност”, казао је Матија.

Још један нераздвојни пријатељ и сапутник лајковачког библиотекара био је Душан Михајловић, некадашњи лидер Нове демократије и министар полиције, планински мудрац који живи на Повлену. Душан се сећа како је Бели био утемељивач институције „повленског народа”. Први и једини доживотни председник екипе под кодним називом „повленска група”. Душан поседује руком написана сећања Белог. Памти Душан како је једног поднева изашао на снег, кад, пред колибом, угледа крупну зверку. Бели главом и брадом. Постигао је рекорд, стигавши од Мравињаца преко Стојимира за мање од сат.

То му је још један прилог да је био најзначајнији грађанин Лајковца у 20. веку. „Бели је био повленски човек из средње Колубаре, израстао у књижевну громаду коју је тешко сагледати”, казао ми је Душан Михајловић, цитирајући део повленских записа Белог:

„Моја маленкост може само да дода ово: са ових брда, из овог честитог дома, човек одлази паметнији. С тим да мора да буде доста паметан да би овде уопште дошао.”

На планини је јењавао његов кабаретски нихилизам, обузетост смрћу и нонсенсом. Посматрао је природу и природно као већ давну прошлост, а слутио је да је и будућност већ помало застарела.

Предвиђао је долазак неких „чађавих дана”, у којима све више људи мисли да је колега Достојевски убио бабу, да је Плеханов био лимар, па је од свега најбоље отићи, рано ујутру, у планину, високо, до под небо. И бити с орловима, ако већ не можеш да будеш орао.

Није Белом падало на памет да се скраси у Београду, где би у престоници стекао везе, успоставио конекције у књижевним и политичким кулоарима где су инсталиране лансирне рампе за експлозију књижевних каријера. С подсмехом је гледао на то. Остао је у Лајковцу, као мистериозни управник библиотеке.

У једној земљи, у једној вароши, без временске одреднице јер је то могло бити ко зна када, можда данас, можда сутра, могуће је и никада, његов измишљени двојник Р. Б. Марковић, мними литерата, услужни књижевник или мртвих душа поклисар, био је тумач свега што се догодило и што ће се тек догодити. Лајковац може бити уклети српски Макондо из романа Габријела Гарсије Маркеса или мистични замак Хогвортс, школа чаробњаштва Харија Потера. Књижевник, како су га једноставно називали Лајковчани, створио је сопствени универзум на некадашњем великом железничком чворишту, где се уместо тутњаве возова чује мртва тишина.

За њега средиште, за нас крај света. Толико о њему, толико о нама.

 

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Valerij Harlamov
Valerij Harlamov
dr Slobodan Devic
Srpski Zaratustra ...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.