Африка може да буде узор истрошеној Европи

Међу романима у последњем кругу пред проглашење Нинове награде критике за роман 2021. године, налази се и дело Давида Албахарија „Поговор”, у издању „Чаробне књиге”. Ово је један необичан Албахари, који своју приповест почиње веселим односом једне Немице и једног Африканца, а затим у њу укључује и смрт краља мале земље, дочаравајући завршетак једне епохе. Као у мозаику или сложеном музичком делу, аутор слаже разнородне гласове јунака који творе симфонију постмодерног доба, без чврсте структуре, без ослонца у неком краљу или у божанству. Разглобљен свет, у којем ће реч водити само велики, а они који су мали и сами лутати по прошлости и у њој тражити узроке свог пораза, то је слика ове прозе која се чита у даху.

Шта вас је подстакло на то да у овом роману, који је назван по завршном поглављу књиге, у време постколонијализма или нових колонијалних освајања, посматрате превасходно афрички континент?

Одлучио сам се за Африку јер сам увек био фасциниран њеним географским и социјалним развојем који се, раније или касније, претварао у савршену имитацију надмене Европе. Стално ми се чинило да Африка потпуно непотребно понавља грешке које су бели људи пренели на афричко тло и никада ми није било јасно зашто Африка не одабере неку већ исправљену линију развоја.

Размишљање о једном је увек поређење и однос према нечем другом, па тако успостављате многе линије од Африке ка Европи. Какве европске вредности нестају или се рађају смрћу краља, који може бити било чији краљ, у историји или легенди?

У таквим ситуацијама пре свега долази до распада традиционалних друштвених система у којима се више не поштују правила што су до тада важила. У оба случаја, и у нестајању или настајању, међутим, ту су углавном бледе или неуспешне конструкције.

Овај необични лик краља наликује на Јеврејина луталицу, који је преживео многе епохе и много путовао. Када се саберу све историјске неправде, страдања, ратови, укључујући и онај хладни рат који спомињете, шта је човекова константа у свим тим лутањима?

То је немогућност да се након једног рата избегне други, који га неумитно следи. Африка је у том погледу могла да послужи као пример за мировно успостављање односа и постане прави узор већ истрошеним европским моделима.

Да ли ратови опстају у другим формама, као својеврсна дијалектика постојања између малих и великих?

Бојим се да је потпуно ослобађање од ратова заправо немогућно. Није узалуд Хераклит говорио да је рат отац свих ствари. Све, наиме, настаје као исход неког сукоба, а сви смо ми производ судара који настају у борби добра и зла.

Колико су за вас важни различити видови тражења пута и да ли се икада завршавају?

Није лако одговорити на то питање. Првенствено због тога што се људи тешко и невољно препуштају несигурности свакодневице. Уверен сам да би свет био неупоредиво бољи и привлачнији када би они који живе у њему били спремни да брзо промене своје учествовање у једначинама које творе свет. Једном сам у шали предложио да сви ми са Запада постанемо таоисти. Шта мислите о томе?

Неки од ваших јунака су Набоков, стари мигрант, као и Борхес, за кога је рај – библиотека. Иако су некада врло непоуздане, и чак „лажне”, причама великих писаца се интуитивно верује. Како временом мењате однос према књижевности и њеним световима, па и према себи самом као аутору?

Наше, како ви кажете, промене односа према књижевности и њеним световима такође су један од производа општих промена у нашим животима. Причама великих писаца доиста се често интуитивно верује, али безусловно веровање такође може да буде велика замка. Као они инсекти и неке рибе које имају израслину на леђима што подсећа на мамац, а потом их претвара у укусан оброк, тако и ми, привучени замишљеним јестивим посластицама, улазимо право у разјапљене чељусти те страшне рибе и постајемо савршене жртве.