Србија у инвестиционом и платнобилансном вртлогу

Многи економисти верују да висок ниво страних директних инвестиција не обезбеђује одржив развој националне економије, имајући у виду да је заједничка карактеристика многих успешно реформисаних економија висок ниво штедње и домаћих инвестиција и способна државна управа чији је резултат стимулативан економски систем и примерена економска политика која обезбеђује остварење утврђене развојне политике.

Актуелна власт је од првог дана схватила да немамо економски систем, а тиме ни економију способну да ствара акумулацију, која, заједно с амортизацијом, чини основу за инвестиције у фиксне фондове, нити, сутра, потребна средстава за отплату инвестиционих кредита којима се, у датом тренутку, попуњава разлика између вредности инвестиција и вредности сопствених средстава за инвестиције. Разумела је и да није у стању да створи бољи систем, ни у дужем, а камоли краћем временском року, па, разумљиво, није то ни покушавала.

Зато су, годинама уназад, главни ослонац нашег економског напретка биле стране директне инвестиције у приватном сектору и инфраструктурне инвестиције засноване, првенствено, на страним кредитима. По основу страних директних инвестиција, прилив девиза у периоду од 2014. до 2019. године достигао је износ од 15,5 милијарди евра, а у 2019. години чак 3,8 милијарди евра. Ни пандемија их није много закочила, па су и у 2020. години износиле три милијарде евра, с великим изгледима да поново достигну износ из 2019. године. Једино су их у том периоду претекле дознаке из иностранства које су пристигле у износу од око 17 милијарди евра, не рачунајући нерегистровани доток девиза по том основу.

Нема дилеме, на обимне стране инвестиције и даље рачунамо, па многи мисле да актуелна власт заиста верује да је то прави пут нашег развоја, и да зато на њему истрајава. Наравно не. Није тајна да стране директне инвестиције имају смисла ако подижу квалитет запослености и учинак домаћих капацитета и ресурса, што је, уосталом, и сврха инвестиција, нити је невидљиво да је ефекат страних директних инвестиција у Србији, безмало, супротан. Постигнут је циљ у погледу веће запослености, али првенствено јефтине радне снаге уз висок увозни садржај како инвестиционих, тако и потрошних добара. То је, уз актуелну кадровску политику на свим нивоима, препорука свим носиоцима скупљег живог рада да своје услуге понуде развијеном Западу.

Дакле, на стране приватне инвестиције у овој мери, једноставно, приморани смо због непостојања системских и институционалних услова за експанзију домаћих приватних инвестиција, што због оскудног инвестиционог потенцијала, ограниченог, између осталог, и разумљивим одсуством интереса банака у страном власништву да кредитирају потенцијално ризичне инвестиционе пројекте, поред сасвим довољно сигурнијих начина остваривања својих пословних интереса.

Наравно, постоје и други разлози и, на срећу или несрећу, зависно како ко схвата, платнобилансни услови за активно призивање нових инвеститора. Ради се о значајном девизном приливу којим се у целини, годинама уназад, покрива дефицит текућег рачуна платног биланса, који је пак захваљујући приливима девиза по основу дознака из иностранства упола мањи од оног који настаје по основу високог нето увоза и нето одлива девиза по основу дивиденди и камата. Уз то, те девизе заједно с дознакама дижу понуду девиза на девизном тржишту изнад тражње за девизама и тако чувају високу вредност динара, у тој мери да НБС мора повременом куповином девиза на девизном тржишту да спречава даље јачање динара. А јак динар обезвређује инодугове и олакшава њихово сервисирање и подстиче увоз на који се обрачунава ПДВ и акцизе, иначе, преовлађујући приходи државне касе. Значи, грубо приказано, пола високог увозног дефицита и остале девизне одливе покрију дознаке, а остатак у целини покрију девизе од страних инвестиција и још претекне за повећање девизних резерви. Може ли боље, поручују из НБС.

Последица тог развојног модела је све већа зависност од тих девиза, како расту права страних инвеститора по основу кумулираних улагања и страних кредитора по све већој вредности датих кредита (дивиденде и камате), па ће и овако повољни услови за долазак нових инвеститора морати бити још повољнији, уз истовремено излажење у сусрет постојећим инвеститорима да не крену путем, одскора „одбеглог” „Геокса”. Није далеко време, када приливи девиза по основу страних инвестиција неће бити довољни за овакве инвестиционе и платнобилансне акробације, које омогућују да и поред растућих права страних инвеститора и кредитора и растућег дефицита спољнотрговинске размене, обезбеђујемо спољну ликвидност, без раста дугова по том основу.

Могу се, наравно, ствари унеколико променити у неком разумном периоду, ако бисмо дефинисали јасну развојну политику која води квалитивном развоју економије, а променама система и економске политике охрабрили домаће потенцијалне инвеститоре за предузетништво. Мера успеха би морала бити остварена промена у власничкој структури имовине и извора финансирања развоја, ако желимо да избегнемо ћорсокак у који срљамо.

Економиста