У зачараном кругу депресије и хипертензије

Ментална стања, пре свега депресија и анксиозност, могу да буду узрочник високог крвног притиска, али с друге стране могу да настану и као последица осцилација хипертензије и сталног страха од могућих компликација или инфаркта. Била је то једна од порука занимљивог предавања „Анксиозност, депресија и ментална стања повезана с артеријском хипертензијом из угла психијатра”, које је на недавној Школи хипертензије одржао проф. др Милан Латас. Али, како је рекао, иако се психијатри не баве лечењем високог крвног притиска, ови специјалисти могу да помогну холистичким приступом лечења пацијента с кардиоваскуларним болестима, укључујући и хипертензију.

– У пракси често видимо пацијенте који су узнемирени и уплашени када имају кардиоваскуларне болести: забринути су да би могли да добију инфаркт, да им се стање искомпликује. Таквим размишљањем само још више повећавају стање своје напетости и узнемирености, а с друге стране појачавају и симптоме кардиоваскуларних болести. Вероватно ће лекар слагати пацијента коме ће рећи да анксиозност неће једног дана довести до кардиоваскуларних болести, а тиме ће ризик да добију хипертензију или друга обољења бити још већи. Ако се, пак, лекар одлучи да пацијенту каже да ће заиста анксиозност довести до настанка кардиоваскуларних болести, јер истраживања доводе ове две дијагнозе у директну везу, брига болесника биће још већа и расту шансе да оболи – објаснио је др Латас ову дилему и признао да нема дефинитиван одговор на питање да ли у овој области треба бити искрен према пацијентима.

Занемаривање психичких проблема

Али је зато био сигуран у другу ствар: лекар код свог пацијента не сме да занемарује психичке проблеме, већ треба да их размотри, дијагностикује и лечи, и то на адекватан начин.

Он је приметио да је код нас мало лекара који размишљају о менталном статусу свог пацијента, а баш то може да утиче на појаву погоршања и на лоше ефекте терапије за хипертензију. С друге стране, како је додао, и пацијенти одмажу, јер ретко износе психичке тегобе. Они се фокусирају на вредности измереног притиска, на прескакање и лупање срца, аритмију, али ретко када лекару признају да толико брину о томе да због тога лоше спавају, да су деконцентрисани, узнемирени.

Др Латас је подсетио да лекари који нису психијатри могу са само четири питања – два која се односе на депресију и два на анксиозност – проценити око 80 одсто свих психијатријских стања која се срећу у соматској медицини. То су питања: „Да ли се свакодневно осећате тужно, несрећно, утучено, безвољно?” и „Да ли сте изгубили задовољство и интересовање за ствари или активности које сте раније имали (читање, спорт...)?”. Потврдан одговор пацијента на оба или само једно питање указује на врло вероватно постојање симптома депресије.

Питањима „Да ли свакодневно бринете више него што желите?” и „Да ли сте у страху, па затим и избегавате неке ситуације?” покривају се готово сви анксиозни поремећаји.

– Главна сврха фармаколошког лечења депресије и анксиозности јесте да се симптоми ублаже или да потпуно ишчезну. Циљ је да пацијент добро одреагује на терапију, да може боље да функционише и да контролише своје симптоме. Лекови морају да се узимају редовно свакога дана, током одређеног периода – казао је професор Латас и признао да пацијентима воли да каже да се ови лекови морају узимати исто као антибиотици, без прескакања!

Ту се, у нашој пракси, отвара један велики проблем, на који је др Латас указао: за лечење хипертензије интерниста, кардиолог уз кардиолошке лекове пацијенту прописује да пије и, најчешће, бромазепам (лексилијум) или друге лекове из групе бензодијазепина.

– На следећој контроли кардиолог ће контролисати интернистичку терапију, али никада више пацијента неће питати за бромазепам. Проблем је што пацијент наставља да узима тај лек врло често годинама, па и деценијама. Бензодијазепини се могу дати краткорочно, најдуже на три месеца, али никако као стална терапија и никако уз упутство „пити према потреби”. Ту се највише греши јер доводи до осцилација: узимања–неузимања, погоршавања–побољшања. Основна терапија за лечење анксиозности и депресије су антидепресиви, који доводе до стабилизације расположења и до умањења страха. То је оно што психијатри желе да постигну код пацијената који имају повремена психијатријска стања, уз основне кардиолошке проблеме – објаснио је др Латас.

Али, тек овде крећу муке: наши људи нерадо прихватају психијатријску терапију, страхују од лекова.

Бржи опоравак, мање трпљење

Психијатар је својим колегама других специјалности препоручио да пацијентима објасне предности психијатријске терапије: бржи опоравак, мање патње, враћање нормалном животу уместо пролонгирања тегоба и трпљења и поручио:

 – Не значи да је неко луд ако мора да иде код психијатра!

За сад се ова тврдња изгледа тешко прихвата у нашем менталитету. Јер, према подацима, које је у свом предавању навео др Латас, од свих пацијената које кардиолози из Центра за хипертензију Клиничког центра Србије упуте на преглед у Клинику за психијатрију КЦС, удаљену једва стотинак метара, јави се сваки други, иако се договоре да дође одмах или сутрадан, најкасније за недељу дана. Оних осталих 50 одсто уплаше се психијатра, не желе да имају картон на психијатријској клиници, наставе да живе с тегобама које им муче и психу и срце.

​Напад панике или срчане тегобе

Психа и тело не могу се посматрати и лечити одвојено и зато је важно да лекари буду отворени за холистички приступ лечењу, подсетио је др Латас. Дао је пример напада панике, чији се симптоми гушења, прескакања, лупања или убрзаног рада срца везују за кардиоваскуларне болести.

– Таква особа стигне до свог изабраног лекара, који га проследи интернисти или директно кардиологу. Они се фокусирају на то како срце ради, уради се ЕКГ, ултразвук. Пацијент добије објашњење да му је са срцем све у реду. Важно је да лекар такву особу упути код специјалисте који се бави менталним здрављем, посебно када се зна да се чак три четвртине пацијената с нападима панике никада не дијагностикује. Прође неколико месеци, чак и година, док они не добију праву дијагнозу и терапију. Када то изостаје, пацијенти трпе, носе своје тегобе и даље и још више компликују своје соматско и ментално стање – упозорио је др Латас.

Не помаже савет „престаните да бринете”

Др Милан Латас указао је и да пацијентима, чак и кад стижу од лекара, неће помоћи психолошке интервенције типа „немојте да мислите о томе”, „престаните да бринете”, „морате да се опустите”, „није то ништа страшно и други то имају”, „све је то нормално у овој ситуацији”.

– Пацијенти све то већ покушавају и сами и због оваквих сугестија се осећају само још горе, још напетије – указао је психијатар и подсетио да је главна сврха фармаколошког лечења да се симптоми анксиозности или депресије ублаже или потпуно ишчезну, а за то је потребна адекватна терапија, а не давање лекова из групе бензодијазепина да их пацијент пије „према потреби” и без ограниченог временског рока.