Да ли се похвалом аутора врши притисак на жири

Још пре него што је објављено ко је добитник Нинове награде, неки писци су јавно форсирали после и награђену Милену Марковић и њено дело „Деца”. У томе је предњачио Миљенко Јерговић, који је њену књигу прогласио „једним од најважнијих романа који остаје иза наше генерације”, што су неки схватили и као покушај да се утиче на жири.

Јерговић је у свом ауторском тексту, како је то навео Танјуг, написао да су „Деца” роман о детињству, о деци која рађају другу децу, о породици – дисфункционалној, јер ко, осим попова и педагога, зна за функционалну породицу.

„’Деца’ су поема о осујећеном, вечно недовршеном одрастању, моћна, у нашим језицима неупоредива, највећа књига о женскости, о мајчинству, кћеринству и синовству... опасан роман о историји, оној нама најважнијој и трауматичној, која потече с Другим светским ратом, настави се кроз осамдесете, та деценија нашег одрастања, и прегази нас током деведесетих”, написао је Јерговић, преноси Танјуг, као и то да је „Милена Марковић изнад политичке коректности, изнад тог јада људског и те беде књижевних и идеолошких антиталената који би да репресијом над језиком поправљају свет и сакривају све оно с чиме нису у стању да се носе у свету”.

О овом роману у позитивном смислу изјаснио се и Дејан Стојиљковић, такође пре проглашења добитника, с тим што је он ишао и даље и критички говорио о жирију Нинове награде, називајући га женомрзачким.

„Свеједно, ја сам ипак оптимиста, па навијам за Милену Марковић и Милицу Вучковић, које су написале одличне књиге. Али то је само по себи награда, тако да им и не треба потврда од стране скупине дилетаната који су у жирију завршили тако што их је редакција Нина покупила са неке трамвајске станице. Правде ради, треба рећи да у жирију седи и једна жена, а колико се њено мишљење уважава, видимо и по овом ширем и ужем избору”, пренели су тада медији његову изјаву.

Након што је објављено да је добитница Милена Марковић, Дејан Стојиљковић се поново огласио у медијима и рекао:

– Већ се увелико по књижевним кулоарима распреда бесмислена прича како сам ја на тај начин „вршио притисак на жири”, али ја то видим другачије. Теофил Панчић и компанија су просто преломили и одлучили да послушају паметнијег и компетентнијег од себе. А мене, ако се сете за Дан безбедности, сете ме се... Ако не – била је то моја дужност, као писца и читаоца, да подржим колегинице које пишу добре књиге. Ништа више и ништа мање од тога. Радо ћу то учинити и следеће године. Парафразирао бих једног пријатеља који је мудро приметио да су „Деца” књига којој ни Нинова награда не може да нашкоди.