Бавим се будућношћу да бих се изборио са свакодневицом

У свом новом роману „Узвишеност” (у издању „Лагуне”) Дарко Тушевљаковић приказује Београд у скоријој будућности, сутрашњици која метафорички наликује на нашу свакодневицу, као и главну јунакињу која живи „дан мрмота”, увек у једноличном понављању неуспеха. Када се појави апликација за проналажење сродних душа, која производи узвишене упарене људе, она се по својој уобичајеној неприлагодљивости не уклапа ни у ту игру. Међутим, њу проналазе људи из Сунчевог племена, андерграунд скупине која поштује роман њеног покојног оца. И она прихвата да је догађаји воде у новом смеру док се лице града неповратно мења...

Дарко Тушевљаковић до сада је објавио две збирке прича и три романа, за роман „Јаз” добио је 2017. године Европску награду за књижевност, а ово дело преведено је на више светских језика. Добитник је и признања „Лазар Комарчић” за најбољу новелу. Са овом новом књигом нашао се у ширем избору за Нинову, као и у избору награде „Београдски победник”.

Да ли је изазов био развити роман „Узвишеност” из новеле?

Можда би изазов био већи да сам покушао то да урадим на силу, да проширим причу која нема више шта да понуди, али овако, пошто сам осетио да „Киндред и узвишени” имају још понешто да кажу, да та новела, у којој су изнете основне идеје, није довољно широк оквир, посао заправо није био много тежак. Макар у композиционом смислу. Костур је, дакле, постојао, на њему је недостајало меса, које сам са задовољством додао, мењајући и надограђујући успут веће или мање сегменте приче, тако да се слободно може рећи да је роман настао од новеле, али и да је, у том процесу ширења, израстао у нешто другачије.

Дистопијски свет о којем пишете води до краја једног обрасца живљења и почетка новог, који укида све границе. На који начин видите своју идејност у оквиру жанра фантастике?

Ако је свет из мог романа, тај будући Београд, будућа Србија или цела планета, дистопијски, онда је и овај сада такав, јер оно што сам замислио да би могло да се деси сутра корен има у ономе што живимо данас. Међутим, суштина визије није да заиста предвиди будућност, већ управо да из новог угла осветли садашњост, да укаже на то какви смо, какво је окружење у ком живимо и које смо ми обликовали, те какав је наш однос према њему. У том смислу, моје бављење будућношћу није пророчко, већ представља начин да се изборим са оним што видим око себе и понудим читаоцу лични поглед на све то, у нади да ће се он пронаћи унутар те слике, као и да ће је, кроз своје читање, допунити нечим својим. Такође, себе не видим као чисто жанровског писца, већ као писца који посеже за жанром или жанровима према потреби приче коју жели да исприча. Некада ће она садржати више фантастичних елемената, некада их у њој уопште неће бити; алати су ту да помогну да се прича исприча на најбољи начин, не да је спутавају. Мислим да данас има много писаца који нису оптерећени ограничењима у том погледу, и – што је још важније – ставовима које о жанру критика и део публике често и даље гаје.

Узвишеност је везана за љубав, за сродне душе. Због чега је тежња ка узвишености извор подела, па и гротеске?

Узвишеност је стање у ком се нађу савршено спојени парови, а њих упарује апликација по имену Киндред, и мислим да се то стање може посматрати на неколико начина. Оно, рецимо, делује као логичан следећи корак у нашој еволуцији, али представља и екстрем, отеловљење наше упорне потраге за савршенством, потраге која се лако претвара у патолошку опсесију. Потрага за лепотом, здрављем, успехом, богатством, брзином и снагом има неког смисла докле год смо свесни да нећемо досегнути идеал, али да је вредно тежити ка њему. Ако, међутим, заборавимо на тај компромис, вероватније је да ћемо, уместо савршенства, досегнути дно. Данас се више него икад свет дели на присталице и противнике свега и свачега, сви наступамо јавно, свако мишљење има једнаку снагу и сви гласови се чују истовремено. Важно је имати мишљење о свему, иначе испадате из игре и садашњост вас меље и брзо заборавља. У том светлу, не могу да замислим да појава Киндреда, који наизглед решава веома важно питање одабира правог животног партнера, не би изазвала дубоке поделе међу људима. Неки би га дочекали с одушевљењем, неки би се плашили, неки би га отворено презирали. Ако смо такви данас, и то када је реч о неупоредиво безначајнијим стварима на свакодневном нивоу, онда би сутрашња реакција на узвишене сигурно била још већа и јача. Нисам сигуран да је гротескна та моја будућност. Опет ми се чини да је гротескнија садашњост.

Какав је ваш однос према књижевној традицији антиутопије која разоткрива снове о савршенству и идеалном поретку као лажне?

Можда не бих рекао да су снови лажни, већ само системи који се издају за идеалне и савршене. Ми ћемо заувек сневати о идеалном свету, нашем минијатурном, као и оном ширем, планетарном, али он никада неће наступити – баш као што верујем да неће наступити ни нека потпуна антиутопија, комплетан распад система и неповратна пропаст вредности. Човечанство се, чак и без посебног плана и намере, тетура између та два пола, попут пијанца који, иако не уме да корача право, упорно одбија да падне у јарак. Та слика можда само на први поглед делује песимистично. Постоје периоди када нам је ход стабилнији, а постоје и они када више посрћемо и кривудамо, али ми је тешко да замислим да доспевамо до било ког од екстрема. Упркос ономе чему свакодневно сведочимо, ваљда и даље верујем у човеков урођени осећај за равнотежу. Књижевне антиутопије често дају пример онога што би могло да се деси ако бисмо застранили, тако да могу да служе као упозорење, иако нико никад није одустао од било чега зато што је прочитао у неком роману да то што ради није добро. Свеједно, антиутопије су, на неки начин, наша савест јер нам нуде слику света који би настао ако себи дозволимо да паднемо у горепоменути јарак.

Који пут прелазе ваши јунаци да би дошли до једног новог виђења реалности?

Свет се, услед Киндреда, драстично мења и немогуће је да било ко од јунака не осети тектонске поремећаје. С друге стране, свако је остављен да се са променама носи како зна, да води колико-толико нормалан живот у несвакидашњим околностима. Ако размислите, биће вам јасно да такав живот ми већ сада живимо. Сваког дана се будимо с помишљу да ће нас нека локална или глобална вест изненадити и затећи, омести нас, превазићи нашу моћ поимања. Моји ликови само су још више суочени са свим тим и преостаје им једино да потраже сопствени пут кроз неистражену територију, некакво лично избављење.