Четвртак, 26.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Питомце на крвавом путу докусурила морска болест

Војска на броду (Фото Ристо Шуковић/Дигитална библиотека Матице српске)

„И тако ми питомци 26. класе скопске Пешадијске подофицирске школе (доцније зване бизертске) од Скопља до Валоне на Јадранској обали, на тако дугом и крвавом путу од скоро три месеца, умирали смо од глади, зиме, умора, разних болештина, давили се по арбанашким баруштинама, речицама и рекама, убијани као змије од бездушних звери Арнаута, Бугара и свих непријатеља српског народа. Тако и на тај начин обележисмо тај крвави пут и костима пет стотина питомаца, младих синова Краљевине Србије. Нико их опојао није, нико их сахранио није...”

Овим речима албанску голготу описује у својим поратним сећањима Пожежанин Манојло Кораћ (1897–1976), и сам питомац „бизертске класе”. На та Кораћева ратна путешествија и записе (које је он сачинио седамдесетих година прошлог века) подсећа управо објављен број „Историјске баштине” у тексту Јасминке Лаловић Ђурић и др Александра В. Савића „Трновитим путем до официра”. На основу рукописа који се чува у пожешкој библиотеци.

„У Фијери задржасмо се недељак дана, све до Божића. Командир нам саопшти да ћемо ујутру на Божић кренути даље за Валону. Само да се извучемо из проклете Албаније, а још проклетијих зверова Арнаута... Од Фијере пут је био толико блатњав да смо се једва кретали. Остали смо били без обуће. Многи су ноге увили разним крпетинама, тек толико да нису голе. Видео сам поред пута бројне младе људе, живе костуре, ваљда су то били регрути који су се заглавили и са отказаном снагом сели у блато и чекали да ту издахну. Гледају нас тужним погледом, без иједне речи да нам ма шта кажу, јер им је и говор отказао. Жалост преголема, али смо и ми који пролазимо немоћни да им ма какву помоћ укажемо...”

„Стигосмо на десну обалу реке Војуше, до скеле. Ту је италијанска стража која чува скелу и прелаз.

’Сербо, стој! Нема прелаза док се не преда оружје и муниција. Па и онда нема прелаза, јер носите заразну болест пегави тифус.’

Онако изнурени попадасмо по песку поред пута. Мој командир капетан Крста говори француски, у име команданта са италијанским старешинама преговара. Није било другог излаза него да се приме италијански захтеви у погледу предаје оружја и муниције, а да преко наше болести пређу и превезу нас на леву обалу. Оружје и оно мало преостале муниције сложисмо на гомиле. Ето, ’пријатељи Италијани’ нас разоружаше! На овој страни реке једна мања просторија ограђена бодљикавом жицом и ту нас затворише, ту смо остали неколико дана. Дрва нема да се ватре ложе, поред реке брише ледени ветар. Трпи Сербо и умри, то ти је, друге нема!

Дођосмо у Валону и на пристаниште. Француски брод чекао је мало даље од обале, док се обаве формалности око нашег укрцавања. Сербо има на песку да седи и чека. Гледајући у морску галију која ће га спасти проклете Албаније. Улазимо у лађу, молитва Светом Николи да нас чува на мору... И песма ’Лађа се креће француска са пристаништа валонска’.

Примисмо храну, вечерасмо, ноћ је пала. Брод крену. Није дуго прошло, кад код нас наста лом! Све, ионако мртваце, захвати морска болест. Наста повраћање, превртање, кукање, претурање један преко другог. Бесне узбуркани таласи, играју се бродом као ораховом љуском. Ова ноћ нам је била тежа и гора од оних у леду на Плаки планини или оних на обали Војуше.”

Некако су ипак допловили до Бизерте, преко мора. Дочекао их је лично француски адмирал Гепрат.

„Бројна наређења падоше, а ми мртваци. Изиђосмо из брода. Изгледали смо овако: шајкача местимично прогорела, шињел такође прогорео, без дугмади и поцепан, чакшире изгореле и поцепане, а о обући и да се не говори. Три месеца нисмо се шишали и изгледали смо као права чудовишта. Истина, браде и бркова нисмо имали, јер за то нисмо стасали. Живи костури са тежином 25-30 килограма који се, ето, крећемо као авети”, писао је Кораћ, додајући да овим записом пали тужну воштаницу класним друговима који за српство својом крвљу и костима обележише овај пут.

А име Манојла Кораћа помињано је у Другом светском рату где се као потпуковник укључио у покрет Драже Михаиловића и био командант Златиборског четничког одреда. Допао је немачког заробљеништва 1942, а после капитулације Немачке није хтео да се врати у Југославију и потом се настанио у Великој Британији. Тамо је био активан у раду емиграције против Титове власти у Југославији, објављивао је чланке у емигрантској штампи. Кораћ је преминуо априла 1976. у Хадерсфилду, где је и сахрањен.

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Зорица
Политика објављује текстове који на прикривен начин, распирују унутар српску мржњу. Не треба то радити
Гордана
Тачно! Лепо сте рекли, унутарсрпски сукоб! Често се питам, с каквом намером се то ради?
Петар Петровић
Објасните како овај текст распире мржњу.
Онај Прави
Тужно је то што је Србија дала своју младост. Да би дичекала да је сви којима је помогла. После као бесни пси наавале на њу са толиком мржњом,која неможе да се меи нити искаже. Мржњом која је непојмљива и неверевоватна у данашњем времену.Из оваквих животнох прича можемо само да извучемо поуку. И да се молимо да нас руководство ове земље садашње будуће. Никад више недоведе у овакве тешке тренутке. И наравно да имамо што више оружја и већу војску. Да сваки мушкарац има војну обуку.
Милош Марић
Хвала вам, дивни наши преци на вашим жртвама! А Политици хвала на подсећању.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.