Кућа Лазе Лазаревића пред Управним судом

Ругло у срцу града – то је данас кућа великог Лазе Лазаревића у Хиландарској улици. Здање на коме је и даље видљива чађ од пожара који се догодио крајем 2020. године и даље пропада, прозори су полупани, фасада се круни, а на његов значај подсећа само спомен-плоча коју је Српско лекарско друштво поставило о стогодишњици рођења овог лекара и књижевника. У међувремену, око зграде која у ствари има власнике, а заправо још није ничија, бију се правне битке пред Управним судом. А он, иако по хитном поступку, по свој прилици суди баш натенане.

– Агенција за реституцију је у јулу 2018. године донела делимично решење којим су објекти враћени законским наследницима бивших власника, браће Сотировић. На то решење жалбе су изјавили Државно правобранилаштво и Градско правобранилаштво града Београда. Њих је као неосноване, Министарство финансија одбило решењем из октобра месеца 2019. године – кажу из ове агенције.

Али, ни ту се процес није завршио. Законски заступници града и републике у јануару 2020. покренули су управни спор против овог решења.

– Упркос чињеници да је реч о хитном поступку, Управни суд у Београду ни после две године од покретања управног спора није донео одлуку, па самим тим ни решење којим су предметне непокретности враћене, иако донето пре више од три и по године, још није правоснажно – кажу из Агенције за реституцију.

И тако, све док Управни суд не утврди шта је правда и коме зграда припада – нема лека за дом српског лекара, који иначе штити градски Завод за заштиту споменика, као део просторно културно-историјске целине „Копитарева градина”.

То значи да ће нови власник, ко год он био и какве год планове имао, морати да одржава овај објекат а да за све радове на њему тражи од Завода услове за предузимање мера техничке заштите. Када услове добије, мора да уради пројекат, а затим и за њега да тражи сагласност Завода. До тада, ова установа држи се подаље од целе приче.

А коначно разрешење ове власничке драме, по свему судећи, још је на дугом штапу.

Донекле, међутим, изненађује упорност града и државе да се домогну објекта који су већ годинама гледали како пропада. Некадашњи корисник, Библиотека града, чије је дечје одељење користило простор у Хиландарској, дуго је, док од руиниране зграде нису и они дигли руке, покушавало да од надлежних добије помоћ како би се пропадање спречило. Сви на чија су врата куцали, како су раније сведочили из овог храма књиге, тада су се проглашавали ненадлежним. Реаговали су, чини се, тек када се дечје одељење иселило одавде, и решењем владе тада је објекат издат у закуп Фонду Б92. Веран Матић, који је са сарадницима имао план да од зграде направи храм културе, убрзо је одавде морао да се исели јер је баш тада стигло и решење Агенције за реституцију којом је зграда враћена деци и унуцима Кузмана и Драгољуба Сотировића. Ни они нису имали много времена да испланирају судбину ове куће.

Једини који су за све то време проглашавања ненадлежности, а затим и борбе око надлежности, заправо бринули о будућности овог здања били су забринути грађани, као и Симеон Бабић и његова „Национална фондација за хуману старост др Лаза Лазаревић” који годинама бију битку да се кућа великог лекара и књижевника сачува од пропадања и коначно постане достојанствено обележје некадашњем власнику. Али, сведочи поглед на здање у Хиландарској, за то је можда већ и касно.