Србију углавном напуштају млади са средњом школом

Миграциони биланс Србије током протекле деценије био је негативан. Више људи се из Србије исељавало него што се у њу враћало. Према проценама Републичког завода за статистику, рађеним за Популациони фонд Уједињених нација (УНФПА), у периоду од 2011. до 2018. године, тај биланс је кумулативно износио близу 100.000 људи, док су предвиђања за 2019. и 2020. годину говорила да ће се годишње из земље исељавати 20.000 људи више него што ће се у њу усељавати. Међутим, како је пандемија зауставила кретање становништва, миграциони биланс је у 2020. години могао бити и позитиван јер се велики број људи вратио у Србију с почетком пандемије ковида 19, истакао је Михаил Арандаренко, професор Економског факултета Универзитета у Београду.

Он је на јучерашњој консултативној радионици под називом „Миграције и тржиште рада”, одржаној у организацији кабинета премијера Србије, Министарства за рад и запошљавање и две агенције Уједињених нација – УНПД и УНФПА, истакао да су се тзв. циркуларне и сезонске миграције у земље као што су Словачка, Словенија, Хрватска, Малта, Чешка, Мађарска и Пољска повећале од 2015. године као резултат пуног опоравка привреде Европске уније од кризе и растуће оскудице радне снаге у новим чланицама уније. С друге стране, од свих старих чланица ЕУ, интензивно је порастао једино„одлив” наших грађана у Немачку – за све остале чланице карактеристична је стагнација или смањивање долазака миграната. Статистика ОЕЦД-а, као и прорачуни УНФПА и Републичког завода за статистику, показују да се смањује прилив миграната у англосаксонске земље, као што су Канада, Аустралија и Велика Британија, које привлаче високообразоване мигранте из Србије. И док је образовни профил миграната у старе чланице ЕУ и даље мешовит, у нове чланице уније најчешће одлазе средњеобразовани.

– Нова студија Сандре Леитнер говори да се пре може говорити о приливу него о одливу мозгова, како се до сада популарно веровало. За разлику од ранијих тенденција, Србију данас у највећој мери напуштају средњеобразовани, а из ње мање одлазе високо и ниско образовани. Одлив образованих људи из земље се не смањује, већ се повећава потражња за образовањем у земљи. Ова два кључна налаза – да наша емиграција не расте експоненцијално, већ постаје доминантно циркуларна и привремена по свом карактеру, и други – да је образовна структура емиграната слична образовној структури становништва у Србији, могу да имају далекосежне последице по јавну политику. Они подстичу на преиспитивање усвојеног наратива о миграцијама и њиховим дубљим узроцима, који се могу тражити у политикама запошљавања и тржишта рада, образовној политици и односу према младима у нашој земљи – истакао је Арандаренко.

Иако се запосленост младих повећавала од 2013. године, просечан квалитет послова, како у погледу сигурности запослења тако и у погледу висине зарада, није био довољан да смањи емиграцију из Србије. Радни емигранти су, нагласио је Михаил Арандаренко, углавном адаптивни и спремни да релативно брзо прихвате привремени посао у иностранству под условом да је добро плаћен. Када постоји јасно дефинисана и снажна тражња за висококвалификованим радницима, као што је то случај на пример с медицинским особљем, онда се емиграција одвија организованије, уз нешто дужи процес планирања и с тенденцијом да буде дугорочнија и трајна. Развој домаћег ИТ сектора, од страних инвестиција, преко домаћих великих фирми и регистрованих предузетника, па све до нерегистрованих фриленсера, свакако је допринео успоравању тренда одласка високообразованих из земље. Због тога је значајна ревизија усвојеног наратива о енормној емиграцији високообразованих талената и померање фокуса на убрзани одлазак средњеобразованих младих јер указује на потребу да се истраже извори фрустрације свршених средњошколаца или дипломаца без великих професионалних амбиција, закључио је Арандаренко.