Како се бранио Мика Алексић: Девојке су имале лоше породичне односе, нарочито са очевима

Мирослав Мика Алексић негирао је јуче у Палати правде кривицу за силовање и полно узнемиравање девојака које су биле полазнице његове школе глуме. Није конкретно говорио о тачкама оптужнице, већ је оптужни акт анализирао три сата пред судским већем и у присуству великог броја новинара.

– Ова оптужница је глупост. Грешка је све што је наведено. Ово су болесне тврдње да сам извршио ова кривична дела са којима немам апсолутно ништа – рекао је Алексић.

О девојкама које су га пријавиле за силовање и полно узнемиравање, казао је да су имале лоше породичне односе, нарочито са њиховим очевима. Навео је да је само једна од девојака имала нормалну и стабилну ситуацију у породици.

– И Милена Радуловић и Ива Илинчић имале су трауме у том периоду и оне су то тада наговештавале. Ово је покушај тужилаштва да се оптужи личност у недостатку доказа. Сматрам да је у питању шизофрена оптужница. За неке од глумица које су ме оптужиле испоставиће се да су боље глумице у животу него у професији – испричао је Алексић.

Говорио је затим да се свих седам девојака у оптужници појављују као да је реч о једној особи, једној жртви, јер се њихове реченице понављају, а неке су преузете из медија и саопштења невладиних организација.

– Код свих седам девојака можемо да утврдимо да постоји „синдром лажне меморије”, који је јако важан за кривично право. Стручњаци у САД и у Европи утврдили су да је овај синдром у основи пресуда за 75 одсто свих невино осуђених. Научници су доказали да је тај синдром такав да се сећања могу мењати по различитим спољним утицајима. Овде је то уперен прст у некога, па се доводе и сведоци да и они упере прст. То је синдром прављења догађаја и неког „пројекта”. И оптужница је ушла у тај пројекат и људи који седе у судници. Богиња Фама се умешала у овај случај. Ја сваку од ових девојака знам у душу. Све вуку исте страхове – навео је Алексић.

Током свог излагања гестикулирао је за говорницом, често узимао флашицу са водом, освртао се по судници и објаснио да је простор његовог драмског студија упола мањи од судске сале, да прозори немају завесе и да ништа није могло да буде сакривено, али да тужилаштво није ни утврдило како изгледа тај простор. Нагласио је више пута да није реч о школи глуме, а да се то у оптужници наводи 129 пута, већ да је то драмски студио у коме је све на добровољној бази. Часови су били одржавани четири пута месечно и трајали су по сат и по, а сваки час почињао је молитвом „Оче наш”.

– Њима је то била база где су се лепо осећали, а ја сам њих стварно називао „малим људима“, јер они то и јесу – људи са мало година и мало искуства. То је скуп паметних, лепих, даровитих главица, којима је циљ да буду најбољи што могу у свом животу – казао је.

Објаснио је да су после молитве радили говорне вежбе, а онда анализирали драмске текстове, међу којима су биле и бајке. Обратио се затим заступнику једне од оштећених девојака, адвокату Боривоју Боровићу, чији је син био полазник драмског студија.

– Када смо на сцену поставили „Црвенкапу”, ваш син је питао зашто у тој бајци нигде нема тате. Нека деца су питала да ли је бака алкохоличарка, јер јој је Црвенкапа у корпи донела и флашу вина – рекао је оптужени.

Цитирао је током свог излагања Владету Јеротића, бавећи се у својој одбрани људском психологијом. Објашњавао је да је деци одмила говорио „глупердо” или „глупачице”, да их је слао на „умивање” ако кажу нешто погрешно, спомињао је пројекат „Госпођица Десанка” у коме је било планирано да глумица Милена Радуловић тумачи лик песникиње Десанке Максимовић, а у једном тренутку је споменуо да је младој глумици, која га је прва пријавила, идол била глумица Шерон Стоун, па је желела да личи на њу.

О Радуловићевој је испричао да је њена сестра, после наводно критичних догађаја, остала четири године у његовом драмском студију, па је упитао зашто се није тада борила за своја и права своје сестре, него се сада бори за права неких других девојака.

– Милена се битно мења на психолошком и психијатријском плану. То се види у документацији. Имала је трауме, али се те трауме не односе на оно што наводи тужилаштво. Па, ко би нормалан седам година доводио на часове дете које тврди да има страх и страхопоштовање. Говори се о томе да сам ја имао ауторитет, а то је нешто што не може да се наметне, него само да се прихвати или не. О ауторитету можемо да говоримо да је постојао у концентрационим логорима, где су људи имали право да муче и да силују. А овде имамо седам девојака које обједињује њихова намера да буду жртве – анализирао је Мирослав Алексић.

Председник судског већа, судија Зоран Божовић, упитао је оптуженог после трочасовног излагања да ли може да заврши за пет минута, али су он и његов бранилац рекли да има још много тога да каже у своју одбрану.