Четвртак, 08.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Говор бола и туге

Дон ДеЛило и српско идање његове књиге (Фотодокументација „Њујорк тајмса”)

Три године после 11. септембра, један од најчувенијих модерних америчких писаца, Дон ДеЛило (1936, Њујорк), узор великом броју својих колега и савременика, написао је роман о том догађају. Под насловом „Падач” дело је објављено прошле године, а ево, у врло кратком року, преведено је код нас и управо ових дана се појавило у књижарама. Читаоци који, захваљујући београдској „Геопоетици” већ поштују ДеЛилово стваралаштво и познају га кроз романе „Космополис”, „Боди артист” и „Подземље”, и овога пута „Падача” могу да читају захваљујући преводиоцу Зорану Пауновићу и овом, ексклузивном ДеЛиловом издавачу на српском језику.

У кратком опису овог романа, Пауновић каже да ДеЛило приповеда кроз лагану измаглицу посттрауматске амнезије, потпуно ослобођен жеље да накнадном мудрошћу банализује многоструку метафоричност колапса бетонских близнакиња. Пауновић подсећа да је ДеЛило већ својим ранијим романима, „Бели шум”, „Вага” и „Подземље” упозоравао на могуће крајње одредиште пута којим је кренула западна цивилизација. „Сада му преостаје”, објашњава овај сјајни преводилац, „тек меланхолично свођење рачуна: живот је претворен у партију покера, смрт у улични перформанс, а прича у Мебијусову траку, по којој унезверено јуре бегунци из најбољих од свих могућих светова.”

Књижевна критика је оценила ДеЛиловог „Падача” као „најбоље дело до сада написано о 11. септембру: визуелно, метафорично, оштро, промишљено, кратко, моћно...”

Овако га оцењује и француски новинар Франсоа Бизнел који је, пре два месеца, имао част да разговара са ДеЛилом за француски часопис „Лир”. У том интервјуу (Дон ДеЛило скоро да их и не даје, живи врло повучено у градићу Вестчестеру, на пола сата од Менхетна) овај изванредни романсијер који својим делима представља савест америчког друштва, говорећи о „Падачу” рекао је да све до јесени 2004. године није намеравао да пише о рушењу њујоршких кула близнакиња у самоубилачком нападу припадника Ал Каиде, али да је започео писање „Падача” одмах сутрадан – пошто је Џорџ Буш поново изабран.

– Доживео сам 11. септембар као сви људи ове планете: у директном преносу. И, као сви Њујорчани: са зебњом, јер је неко од наших ближњих, у том часу, у тим кулама. Чинило ми се немогућим да могу да напишем роман о томе, јер ми је 11. септембар изгледао као догађај који уопште не може имати никаквог додира са фикцијом. Па, ипак, идеја је полако сазревала.

На питање како, Дон ДеЛило је француском новинару рекао да, заправо, не уме да одговори на то. И не само када је реч о „Падачу” већ и о свим његовим књигама. Ипак, за „Падача” каже да га је, у ствари, прогонила позната слика мушкарца, са ташном у руци, који сам хода улицама, пробијајући се кроз облак дима и пепела.

„Имао сам пред собом ту слику, и мислио сам како та ташна не припада њему, већ да ју је покупио у једној од кула. Од тога је све кренуло: од те слике коју је цео свет могао да види. То је био окидач за овај роман, Иначе, ретко се деси да ми идеја за књигу тако брзо, и на тај начин падне на памет. Али, сео сам за сто, једна је реченица вукла другу, и – настао је „Падач”. Идеја је била тако јака, тако снажна пред очима, да сам напросто морао да је претворим у роман.”

ДеЛило каже да је, за разлику од других писаца који су се бавили овом темом, одлучио да јој се приближи на сасвим другачији начин:

„Желео сам да будем у центру збивања, у кулама, са онима који су се у њима нашли када су два авиона ударила у њих и, истовремено, желео сам да будем са онима који су се нашли у авиону, у време док су се приближавали кулама. Видите, осећам се одговорним –хоћу да кажем како је моја сопствена преосетљивост била разлог због којег сам се фикцији приближио на овакав начин. Нисам хтео да пишем роман у којем би се догађаји навалили на леђа јунака, утичући у најширем могућем смислу на његов живот. Не, мени је требало нешто другачије, ући у сам хаос, пробити се кроз дим и пепео, прикључити се том мушкарцу који је већ израстао из моје маште... и пробити се у његов дух, у његов живот...

Објашњавајући колико је фикција различита од есеја (ДеЛило је пре романа „Падач” објавио есеј о 11. септембру), познати амерички писац каже да она ствара врсту језика којим је могуће да се опише унутарњи живот. Тај језик има моћ да испита и утицај историје на интимне животе. Много боље, и много шире него књига. Јер, говор фикције је најчешће говор бола и туге.

– Романсијер има могућност да истражује ефекте трагедије на интимни живот личности које су је преживеле. А то један есејиста, или историчар, није у стању. Приповедач покушава да разуме сваку секунду интимног живота, он пребира по осећањима, по размишљањима, по говору или по сновима. Романсијер иде изван граница које историчар или новинар не смеју да пређу. Фикција испитује непознате територије, што никако не значи да је она ближа истини, већ само да може да продре у земље које су непознате другим облицима писања. Ући у интимни живот, то је својство романа. А овај роман, „Падач” говори више о личностима него о самом 11. септембру: он показује колико живот остаје непромењен, са сенком која пада на снове свакога од нас. Моја јунакиња Лијана, на пример, чији је бивши муж Кит био у тим кулама, има унутарњи монолог у којем се скаче од једне до друге идеје, и ниједна од њих нема никакве везе са 11. септембром који се управо одиграо. Та врста испитивања, или трагања, ето, то је оно што нећете наћи у текстовима историчара, есејиста или новинара.

Која је, онда, тачна тема „Падача”, једно је од питања новинара „Лира”, на које је ДеЛило, пред крај интервјуа одговорио:

– Упркос политичкој и историјској основи, ово је роман о идентитету и о сећању.

------------------------------------------------------

Опасно живљење

– Све моје књиге говоре о чињеници опасног живљења. О епохи у којој је живот постао опасан. Почетак свести о томе датујем у време убиства Кенедија. Од пуцња у Даласу ушли смо у епоху опасности по свакодневни живот. Не говорим, притом, о опасности по сигурност људи, већ о опасности више емотивној, више психолошкој. Од убиства Кенедија, у Америци су се догодиле ствари које су екстремно снажно утицале на националну психу. О томе говоре моје књиге. То није директни повод за њихово писање, али оно у целости прожима моје дело. Све моје романе опседа тај осећај насиља. Укратко, удар Историје на живот.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.