Четвртак, 11.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: АЛЕН ГИРОДИ, француски редитељ

Тероризам је медијска битка, а систем у слепој улици

Сматрам да је идеја о сукобу цивилизација веома погубна – наше разлике се искориштавају да би се избрисало све што нас спаја
(ЕPA-EFE/Clemens Bilan)

72. БЕРЛИНАЛЕ

Може ли се о недавним вишеструким терористичким нападима у Француској говорити и кроз хумор? Судећи по филму „Ничији херој” Алена Гиродија, са којим је отворен програм „Панорама” 72. Берлинала, видимо да може.

Овај француски редитељ и сценариста („Нема одмора за храбре”, „Краљ бекства”, „Странац поред језера”, „Остати усправан”...), скенира француско друштво погођено терором и узрочно-последичним таласом предрасуда, страха, чак и ирационалне мржње, али то чини кроз форму горко-слатке комедије у којој и апсурд тако природно станује.

У Клермон-Ферану, имагинарном попришту терористичког напада у унутрашњости Француске, Медрик се лудо заљубљује у средовечну и удату проститутку Изадору, упознаје младог бескућника Селима чије присуство изазива параноју околине, и овом животно сређеном тридесетпетогодишњаку живот се одједном претвара у хаос. Гироди на овај начин започиње свој окретни и непредвидив филм у којем се под сенком комедије догађају заправо праве животне драме...

„Ничији херој” је ваш први урбани а хуморни филм?

После два прилично мрачна филма, желео сам да се вратим комедији, а да останем укорењен у актуелним догађајима и данашњом друштвеном реалношћу која није баш највеселија. Моји ранији филмови су били засновани на врло одређеним формалним изборима. Желео сам да направим нешто лакше, комбинујући сложеност и апсурдност нашег модерног начина живота. Одувек сам био велики обожавалац филмова као што су Реноарова „Правила игре” и Алмодоваров „Шта сам урадила да заслужим ово”, дакле филмова у којима драма долази из комедије и обрнуто. Замишљао сам га и као водвиљ театар. Мислио сам да би било занимљиво смањити велике дебате и горућа питања нашег света на скромнији, свакодневнији ниво, као да смо у нечијем стану.

Филм почиње сусретом мушкарца Медерика и жене Изадоре, која је проститутка, и тај сусрет осујећен је терористичким нападом?

Да, и коитус је прекинут! Постоји судар између глупих живота људи и тока историје. Изван драме, проширена љубавна и сексуална сцена постаје водвиљ комедија. Медерик би волео да се коитус не прекида. Терористички напад није разлог да живот стане, а заустављање живота ионако неће направити никакву разлику. Али инцидент на крају мења његову перцепцију људи и странаца око њега. Филм приказује курс између жеље и параноје.

У филмском смислу, шта вас је заинтересовало за идеју терористичког напада?

То је претња и реалност са којом живимо пет година. Филм у Француској се ретко бавио прецизним стањем анксиозности и сумње са којима смо суочени. Доживео сам недавне терористичке нападе (Батаклан, Стразбур, Ница) на сличан начин као и Медирик, само што сам био далеко када се то догодило. Као и већина људи, доживео сам их посредством телевизије. Медерик је прикован за ТВ вести иако се напад догодио петсто метара од његових улазних врата. Филмски гледано, производи мета ефекат, екран унутар екрана, више нивоа фикције, између онога што Медерик види својим очима и онога што види на телевизији. Изненађујуће је, као да гледање ваше свакодневне стварности, града, улице и зграде на ТВ-у даје већу реалност. Нова технологија и свеприсутност вести стварају тај мета ефекат на стварност наших живота. Ови терористички напади су замишљени као такви: они експлоатишу друштвене мреже, играју на културолошке перцепције како би разбили везе. Тероризам је медијска битка. То поремети перцепцију других људи. У филму, млади Селим у почетку плаћа цену за ово. Преко њега напади импрегнирају цео филм.

Селим је арапског порекла, проналази склониште у Медериковој згради што изазива пометњу у животима осталих ликова?

Он је бескућник са којим нико не зна како да се носи. Након што га је пријавио полицији, Медерик га је пустио да спава код њега. Бескућник у згради га љути, али има и тај хуманитарни нагон. У опхођењу са Селимом, он скреће између кривице, моралне дужности, емпатије и жеље за непознатим бићем. Због свог порекла, Селим је такође жртва појачаних сумњи након напада. Он сам има осећања која се колебају између пркоса и жеље. Желео сам да филм задржи дубину сложености ликова и у њиховим односима према другима. Пуно сам играо на клишеима, наглашавајући их с времена на време и противречивши им да бих супротставио било каква убеђења која би публика могла имати. То је разигран и узнемирујући филм.

Филм се дотиче страха од странаца, у овом случају Арапа?

Претпостављам да су сви арапског порекла у Француској након терористичких напада имали слична искуства као Селим. У то време сам чуо људе како говоре о исламу на чудан начин, чак сугеришући да је ислам инхерентно насилан. Муслимани су постали крајњи „други”. У западним друштвима муслиман се сада доживљава као потенцијална опасност. Недавно сам такође слушао како људи говоре о томе да су хришћански запад и арапски исток на путу сукоба због „сукоба цивилизација”. Сматрам да је идеја о сукобу цивилизација веома погубна. Класна борба се још једном заташкава, а наше разлике се искоришћавају да би се избрисало све што нас спаја и што представља претњу успостављеном поретку. Наравно, стојим уз експлоатисаног Арапа муслимана пре него уз експлоататорског белог атеисту. Али страх изазван нападима је још токсичнији, јер је ирационалан.

Ви се управо тиме поигравате?

Осим параноје, филм игра и на представама и клишеима Арапа, који су такође еротска бића, фантазијске фигуре у хомосексуалној и хетеросексуалној литератури, што је повратак на колонијални период. Било је добро ухватити се укоштац са младим Арапином који је заокупљен догађајима, али се на крају покаже одлучнијим него што се у почетку чинило вероватним. Након што га виде као претњу, затим као објекат жудње, на самом крају испада да је пун жеље. Селим и Шарлен ‒ црна млада девојка из „етничке мањине” како се то данас каже, оличавају маргинализовану омладину која је ипак веома жива и активна у француском друштву. Они су модерна Француска.

Постоји и оно што Изадора каже у једној од најлепших сцена у филму, упирући прстом на невоље младих људи који желе да умру разношењем?

Поред говора о опасностима ислама, сваки напад изазива гомилу коментара о такозваном исламо-левичарству. Виђено је да људи нападају интелектуалце који покушавају да објасне процес, путању која води младе људе у џихадизам. Истиче се цитат бившег премијера Мануела Валса о „објашњавању као покушају оправдања”. Не видим, међутим, како је могуће учинити било шта друго осим започети са покушајем разумевања. За мене је право питање да млади људи убијају своје суграђане, па чак и себе дижу у ваздух у Алахово име. И свестан сам да то није само питање муслимана већ и мене и нас. То говори о неуспеху социјалне политике. Политички неуспех и тачка. И системска слепа улица. То такође говори о великој егзистенцијалној кризи у нашим друштвима.

Филм се завршава оптимистично, наговештавањем пораста колективног прожимања?

Иако то произилази из наше колонијалне прошлости, ми смо мултикултурална нација. У овом филму покушавам да одсликам модерну Француску у неколико ликова. Што се тиче краја, видети их како се враћају у зграду након што су пронашли смешну врсту равнотеже, јесте нека врста срећног завршетка. Ништа није решено. Постоји обећање, али све је мало лабаво, превише конформистичко.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

trikovi
Kazu da je najbolju "PR trik" djavola onaj kad je ubedio vecinu ljudi da on "djavo" ustvari ne postoji te i prema ovom izdanku francuskog neoliberalizma koji se bavi uzput i reziranjem komedija: "terorizam je medijska bitka" a masakri po ulicama i pred stadionima, novinskim redakcijama i gazenja ljudi kamionima su medijske "carke" sta li...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.