Јатаган белосапац – Карађорђева узданица

Успомене у вези са Првим српским устанком, почетном, епском фазом српске националне револуције започете на Сретење 1804. године, баштине се у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру. Тамо је у току изложба која се највећим делом бави овим пресудним догађајем у стварању модерне српске државе. На поставци су лични предмети вожда устанка Ђорђа Петровића – Црног Ђорђа, портрети виђенијих Срба, оружје и предмети устаника...

– Изложба носи име „Србија 1804–1903” и покрива историју наше земље у 19. веку. У приземљу конака налази се све што је у вези са Првим српским устанком, а на другом спрату су експонати из доба кнеза Милоша и развоја Србије од устанака до тренутка када су Обреновићи пали са власти – прича историчар Борис Марковић, кустос Историјског музеја Србије, у Конаку кнеза Милоша.

Почасно место у приземљу заузимају Карађорђеве леденице (кубуре), његов јатаган, сукнена кабаница…

– Централна слика у овом делу сталне поставке је слика Вељка Станојевића „Збор у Орашцу” из 1962. године. Аутор је приказао једну од кључних епизода српске модерне историје као побуну нишчих, односно побуну обесправљеног народа против тираније. На поставци се налази и Карађорђев портрет који је радио Арсеније Петровић на основу портрета Владимира Лукича Боровиковског, али и бакрорез „Карађорђе Петровић звани Черни” који је урадио Кристијан Готфрид Гајслер 1808. у Лајпцигу. Овај бакрорез је највероватније настао на основу слике српског пречанског уметника Николе Апостоловића, који се у току устанка налазио у Србији. Према истраживању Павла Васића, великог двадесетовековног историчара уметности, Апостоловићева слика нашла се још 1807. или 1808. године у Саксонији, код српског трговца Марка Добрића, који је од устаника добио задатак да је преда Гајслеру ради умножавања. Значајна је пре свега због чињенице да представља најранију сачувану ликовну представу Вожда, те на основу ње закључујемо више о његовом реалном изгледу, него на основу потоњих портрета – објашњава Марковић.

Поставку допуњује Карађорђева кабаница начињена од плавог сукна, са зеленим плетеницама, његове две кубуре, највероватније начињене у Призрену, две потпрашнице у којима се држао барут, затим фишеклија – кутија у којој су се чували фишеци (претеча данашњих метака). Ту је и Карађорђева кратка тољага за коју се баш не зна за шта му је служила и филактерион – амајлија која потиче из Русије.

– Један од најважнијих експоната из устаничке епохе јесте Карађорђев јатаган белосапац. Настао је 1810. или 1811. године. Осим чињенице да је у једном делу устанка припадао Вожду, овај јатаган се издваја својом естетиком. Дршка или хилт традиционално су се правили од кости животиња, па отуд и назив белосапац (беле сапи – дршка подсећа на уста). Већ на самој дршци, али и на сечиву и посебно на корицама јатагана, налази се велики број разноврсних украса од сребра и корала, док су шаре на металним деловима добијане различитим старим занатским техникама, искуцавањем, уметањем и гранулацијом – истиче Марковић.

Посебно место заузима и Карађорђева кутија коју су Турци звали енамлук. У њој су они чували делове светих списа, Курана, а хришћани реликвије (најчешће честице моштију светаца). Не зна се шта је баш у њој чувао Карађорђе, али се на енамлуку уочава изрезбарен лик Христа Пантократора (Сведржитеља), арханђели и Свети Георгије како убија аждају.

У централној просторији налази се и устаничка застава из 1811.

– Израђена је у Русији. Са једне стране има симболе српске средњовековне државе – крст са оцилима, а са друге, симболе руске империје – црног двоглавог орла коме се на средини налази штит, а на њему Свети Георгије како убија аждају. Испод орла пише: „Овај орао руски штити Србију.” То нам говори да је у току устанка заштитник те борбе била управо Руска империја – објашњава Марковић.

У приземљу се налази и јатаган кнеза Станоја из Зеока, убијеног у Сечи кнезова, и портрет његовог синовца Николе који је по предању био први који је у устанку убио Турчина.

Причу око Првог српског устанка заокружује и слика Вељка Станојевића „Смрт Васе Чарапића” из 1957. Импресионистичка представа ослобођења београдске вароши 1806. године у којој централно место заузима сунцем обасјани трагични херој Васа Чарапић, који је смртно рањен док је ослобађао Стамбол капију (на месту данашњег Народног позоришта).