Четвртак, 26.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОЛЕМИКА

Тамо где нема памети с језиком се може како се хоће

(Новица Коцић)

Реаговање на текст „О језику и политикантству”, „Политика”, 7. 2.

Да се језици не тероришу и да се с њима не експериментише, наши „заштитници-разарачи” могли су се обавестити на свим странама земнога шара: немачки језик раширио се на Аустрију и Швајцарску, али се још није чуло ни за „аустријски” ни за „швајцарски” језик; енглески се преселио у Америку, Канаду, Аустралију, али се не чује ни за „амерички”, ни за „канадски”, ни за „аустралијски” језикУ настојању да реформишу српску школу, Лабрису, Инцест-траума центру, Гоци, Зорани, „заштитнику грађана” (и др.)  прикључио се и Тома Тасовац: „Мали је број озбиљних лингвиста који сматрају да стандардни српски, хрватски, бошњачки и црногорски нису, у основи, један језик, иако се они данас стандардизују као засебни језици, под различитим именима и у различитим социолингвистичким срединама. Када, међутим, одбораши (хоће рећи – чланови Одбора за стандардизацију српског језика – Д. П.) кажу да су сви ти језици на лингвистичком плану варијанте „Вуковог и вуковског српског језика”, то није само нетачно него и ординарна глупост. Тако елегантно одмерена реч зналца би увек обавез[ив]ала, али Т. Тасовца баш и не мора јер он још није чуо да Вук није измислио српски језик и није га могао ни подарити „другим народима на извол’те”. Нити језици настају тако као што то Томица замишља.

Многи неспорни документи, наиме, потврђују да је српски језик још пре 10–12 деценија био и јединствен и неспоран, да је „прекривао” највећи део Балканског полуострва (макар од средње Бугарске до Истре и од неког дела Паноније до Солуна). И да су га сматрали „својим” и припадници „свих нација и свих религија” на тим просторима. Догодило се, међутим, да је нека „нова памет” у томе нешто променила, пореметила односе међу носиоцима језика, али за природу језика и његово функционисање то није могло имати значаја: „хрватски језик” најавио се 1894. на основу језика Вука и Даничића („хрватски с Вуковим брковима”), „македонски” је од српског одвојен (политичким насиљем) 2. авг. 1944, „босански” је проглашен 27. септ. 1993,  „црногорски” 21. маја 2006. Ако сви ти „језици”, с врло прецизним датумима настанка, неће да буду варијанте језика из којег се издвајају и „хоће да су самостални”, онда они који у томе учествују и који то „траже” обично могу и не знати за шта се залажу: језик може променити име и ништа мимо тога. Зато се, у нормалном свету и при здравој памети, у такве послове нико не упушта па су из тих беспослица искључена и нова „кумства и крштења” (јер уз та „звања” обично иде и бабица, а она доноси и пелене јер такве језике дуго може пратити некакво чудно – жутило).

Да се језици не тероришу и да се с њима не експериментише, наши „заштитници–разарачи” могли су се обавестити на свим странама земнога шара: немачки језик раширио се на Аустрију и Швајцарску, али се још није чуло ни за „аустријски” ни за „швајцарски” језик; енглески се преселио у Америку, Канаду, Аустралију, али се не чује ни за „амерички”, ни за „канадски”, ни за „аустралијски” језик, по Латинској Америци просули се шпански и португалски језик, али још нема ни „мексичкога” ни „бразилског” језика; причу о „полицентричним језицима” лепо може подупрети и арапски будући да његова „22 центра” отварају могућност за успостављање исто толико „језика” (и ваља претпоставити да ће се наши „Бошњаци” и за то заложити), посебно је занимљив за ову нашу причу кинески језик: за њега се каже да има 240 дијалеката и међу њима макар стотину кандидата „за неке нове полицентричне језике”, али се показује да су Кинези неки чудан свет јер им је довољан један стандардни, мандарински, кинески језик.

У нормалном свету, дакле, нормално је односити се према језику нормално, али када су у питању Хрвати, „Бошњаци“” и Црногорци, показује се да је нормално бити — фрустриран: они хоће „своје име за свој језик”, а не схватају да је тај језик од њих бескрајно старији и утемељенији и да ће га својим именом пре упрљати и осрамотити него што би га могли „одликовати”; језик поштују они који му служе, а они који верују да би га могли оковати и свести на мере сопствене сужене свести могу га једино ружити.

Невоља је српског језика у томе што су се за њега прогласили „надлежним” и они који су „чули да нешто такво постоји” и „схватили” да и они могу бити овлашћени да му „издају налоге и одређују задатке”, тј. да га тероришу и черече. И да то чине по свим линијама његове реализације, а најтемељитије тамо где би морао бити најзаштићенији –у школству: држава је Завод за уџбенике, као најзначајнију институцију за неговање и језика и националне памети, свела на ранг уличне пијаце, а Министарство просвете изручило страним пљачкашима све оно по чему се српско школство распознавало пре него што је опустошено: школске програме уређују специјалци за родну равноправност, заштитници грађана, мајстори за управљање алатима и ресурсима, НВО, политиканти и слични „ординарни мудраци” и свезналице.

Под њиховим терором, и уз општу државну небригу, ни српски језик ни српско школство немају се чему надати.

Професор универзитета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари26
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

nikola andric
Pamet funkcionise kod svakoga na isti nacin ali se pretpostvke razlikuju.
Dragomir Olujić Oluja
Profesore Petroviću, kako se zvao jezik na kojem je Splićanin Marko Marulić pisao, doduše latinicom, dva veka pre nego što ga je Vuk Karadžić (prvo stidlivo 1810. i potom 'službeno') 1824. nazvao srpskim i otkada počinje tarapana oko njegovog imena?
Dragomir Olujić Oluja
G-dine „Ajde“, 1) valjalo bi da ne pričate sami sa sobom i odgovarate na samom sebi postavljena pitanja i, 2) u Marulićevo vreme nema ni Srba, pa ni dubrovačkih, nema ni Nemaca, Francuza, Rusa, Španaca... – narodi/etnosi i njihova imena/etnonimi počinju da se formiraju krajem 17. i početkom 18. veka (a nacije u 19. veku, neke i danas, neke će i sutra)!...
Deda
U 16° veku vise nasih ljudi stampaju u Veneciji knjige na NASEM jeziku. A taj jezik oni ne nazivaju ni srpski, ni hrvatski, oni ga nazivaju "nas jezik" ili "slovinski jezik" Hvaranin Petar Hektorovic (u spevu Ribanje i . . .) hvali splitskog knjizevnika Marka Marulica koji “PISE NA SLOVINSKOM JEZIKU”.
Прикажи још одговора
Ivo
Zanimljivo bi bilo videti da npr Australijanci preimenuju engl. jezik u australijski jezik i da tvrde da Englezi zapravo koriste australijski jezik i da se taj jezik koristi u Engleskoj oduvek. Iako dok je postojala Engleska, Englezi, eng. jezik Australija nije postojala, niti su postojali Australijanci. Pa istu analogiju upotrebiti i za Portugal koji zapravo koristi braz. jezik a Spanija nikaragvanski, Francuska Kanadski-Kvebeski a Nemacka austrijski. To danas pokusavaju sa srpskim j.
Демос Кратеин
@Дискусија Немци нису донели немачки у Аустрију у Швајцарску па не постоје аустријски и швајцарски језик. Грци нису донели грчки на Кипар па не постоји кипарски језик.
Diskusija
:) U Australiji se govori engleski jezik jer su ga tamo donijeli engleski kolonisti, a u Brazilu portugalski jer su ga tamo donijeli portugalski kolonisti. Kad su Srbi Hrvatima donijeli jezik?
Коста
Зашто измишљати топлу воду кад је тај језик већ научно познат као новоштокваски!? На ткз. Бечком књиж. договору 1850. име тог језика је изостављено! Ни Вук, који је написао текст договора, није тражио да се он зове само српски -- јер онда договра не би било! Идеја да је то "хрватски или српски" потиче од Даничића. Од 20. века надаље Срби и Хрвати су писали различитим правописом (Белић, Боранић). Језик је исти, а књижевни стандарди су различити.
Neva
Jezik koga svi razumemo i govorimo izmedju Maribora i Ohrida, nije SAMO srpski. On pripada svima koji ga koriste i koji su ga koristili i u vreme kad Srbija nije ni postojala (15, 16, 17 i 18 vek). Cinjenica da je to JEDAN ISTI JEZIK na celoj toj teritoriji potvrdjuje da smo mi JEDAN ISTI NAROD. Pet decenija smo ga zvali srpsko-hrvatski, a mogli smo ga zvati jugoslovenski, to bi bilo prihvatljivo za sve.
Zemunac
Jezik je srpski, a govore ih razni novoformirani "narodi".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.